Да ли је неко помислио колико би се времена, живаца и пара уштедило када би се сви потрудили да станујемо близу посла или радили близу мјеста становања, свеједно.

Добили бисмо назад дневно отетадва сата на превоз. На мјесец дана 60 радних сати!

Годишње је то, вјеровали или не, мјесец дана времена које губите на мукотрпно пузање у колонама.

Мјесец дана есенцијалног радног времена.

За просјечни радни вијек просјечан грађанин остави четири године у саобраћају. И то четири године оног најквалитетнијег, радног, дневног ! Па то је депримирајуће!

Људи одреда живе у Земуну, а раде у Раковици, и обрнуто. Живе у Борчи, раде у Барајеву, и обрнуто. Навикли, кажу.

Карабурма–Нови Београд, Баново брдо–Дорћол,Звездара– Блок 45.

Комбинације су ближе сулудим него практичним.

Размислите. Гдје радите? Гдје живите? Због чега?

Навика није аргумент.

Живјети на 20 минута пјешке од посла је идеално, то је ваљда свима јасно. За 20 минута пређемо пјешке два километра.

То уопште није мало. Основне школе постоје у сваком дијелу града, ни њихова близина више није аргумент.

Купите план града, па нацртајте на њему круг полупречника од два километра око стана и два километра око посла. Размислите онда.

Исплати се уложити енергију у мијењању локације или посла или стана. Понекад вриједи и обоје промјенити. Огромно вријеме, енергија и новац су у игри. Па ради се о Вашем животу! Нико вам неће помоћи ако себи не помогнете сами.

Никакви мостови, обилазнице, метрои, политичке партије, предизборни програми, бржи аутомобили или већа плата неће вам помоћи онолико колико можете помоћи самима себи овим животним захватом.

Људи се у великом граду дијеле на оне веселе и задовољне, који обављају по граду углавном све у „walking distance”, и на фрустриране, љуте, незадовољне, депресивне, који дневно остављају своје драгоцјено вријеме у превозу.

Ту се не ради о парама. Јасно је да су станови у центру скупљи, али заправо јако мали проценат људи и ради у центру.

Већина у уморној, слијепој хорди само пролази кроз центар трудећи се да се са једне периферије домогну куће или посла на другој периферији.

И тако двапут дневно, 300 пута у години.

Дакле, овдје се само ради о организацији.

Знам, није једноставно то ријешити, треба пуно мислити.

Многи се подсвесно плаше слободног времена.

Не знају шта ће с њим.

Хомо сапијенс је опстао на планети, а неандерталац и кромањонацсу изумрли, иако су били јачи, већи, отпорнији.

Погодите зашто?

Па... нису мислили на довољно квалитетан начин и изумрли су.

Голуждрави и нејаки хомосапијенс, обдарен већом интелигенцијом, опстао је.

Слична ствар се догађа и сада.

На планети је тренутно око седам милијарди људи, футуролози кажу да ће, након што број достигне десет милијарди, број становника рапидно опадати све до само једне милијарде.

Трудите се да у том процесу заузмете што мање стресну позицију.

Купите план града, погледајте гдје радите, гдје станујете,

Колика је цијена квадрата тамо гдје живите и тамо гдје радите и шта би било оптимално.

Зачудићете се кад увидите да није новац у питању.

Размислите опет.

Није нам Бог дао главу само за шишање.

Објављено у Политици