Одавно имам профил на Фејсбуку. Однедавно се тамо појавило и неколико блогера. За оне који случајно не знају, Фејсбук је егзибиционистичко-воајерски сајт који спаја људе из читавог света. Егзибиционизам се односи на оно како себе представите на профилу, а профили осталих мета су вашег воајеризма. Систем савршено функционише на чињеници да је човек радознала живина.

Некада су егзибиционисти носили мантил, а воајери двоглед. Данас се све своди на лаптоп.

Осим што повезује људе, Фејсбук их организује у клубове обожаватеља и помаже у преношењу порука о хуманитарним и осталим друштвено одговорним акцијама. Једино на Фејсбуку можете наћи фан клуб Лиге социјалдемократа Војводине основан у Власотинцу, придружити се петицији под називом „Умолите Секу Саблић да више не снима рекламе за прашак“ или помоћи акцију спасавања патуљастих ждралова са Мадагаскара.

Преко Фејсбука пронашао сам неколико другова из детињства о којима, осим имена и презимена, нисам имао никаквих информација. А онда сам једним кликом на њихов профил сазнао све. Пронашао сам и ове новије. Знам све о њиховим активностима иако никог од њих нисам видео месецима. Откад сам и своје комшије из зграде уврстио међу Фејсбук пријатеље, кафу пијемо само по апликацијама.

И чланови фамилије постали су ми Фејсбук другови. Ретко се виђамо, а у последње време породични ручак своди се на готово јело које нам мајка сервира у инбокс.

Налазио сам, али су налазиле и мене. Прво једна, а онда и све остале бивше веренице. Сајбер екс, тако сам их назвао. Сада ме озбиљније контролишу него онда кад је требало. Налазе ме и неке канадске бабе које су, охрабрене даљином и визним режимом, прилично директне.

Упознао сам и неке овдашње девојке. Стартовао сам их на исти начин као у „камено доба“ када није било Фејсбука, када се излазило у кафиће и дискотеке. Најчешће постоји обострана жеља да се видимо, али то подразумева да се макар на неколико сати лишимо Фејсбука. Још се није појавила таква жена, а када се то догоди, мој статус биће дефинитивно угрожен.

На Фејсбуку сам пронашао скоро све осим кума Фирге, светионика међу нежењама. Зато је он један од ретких са којим морам да се видим уживо.

– Куме, због чега те нема на Фејсбуку? – питао сам га, журећи да се што пре вратим кући.

– Хе, хе... Зато што сам асоцијалан! – рече кум и позва пиће за целу кафану.

Асоцијалан тип! То и није тако лоше.

Објављено у Политици, пред крај прошле године