BlogOye!

„Svetski meteorološki stručnjaci su izradili četiri vremenske prognoze do kraja 21. veka u zavisnosti od količine emisija štetnih gasova u atmosferu. Eksperti tvrde da su 90 % prirodnih katastrofa registrovanih poslednjih godina meteorološkog i hidrološkog porekla. Oluje, poplave, klizišta, suše, pa i zemljotresi i vulkanske aktivnosti, toliko su prisutne da ni najorganizovanije države nemaju adekvatan odgovor na njih, kad je u pitanju zaštita ljudskih života i materijalnih dobara. Statistički, ove pojave su vrlo prisutne i u Evropi, pogotovo u njenom jugoistočnom delu, regionu kome pripada i Srbija. Zvono za uzbunu se odavno oglasilo. Odluku o preduzimanju predloženih mera donose, nažalost, političke elite, koje često iz sebičnih i kratkovidih razloga nisu spremne na odricanje od trenutne ekonomske ekspanzije zarad izvesnije daleke budućnosti“.

"Garderoba. Polumrak. Ogledalo nasuprot mene. Gledamo se. On i ja. On - svoj, uvek nasmejan i ja, prerušen u njega. Gledamo se. Onako ispitivački, podsmešljivo. Niko pogled da spusti. On uljuljkan u svoju moć iz svih predhodnih godina, ja svestan da je poslednja bitka moja. Gledamo se. Palimo cigaretu istovremeno i ispustamo dim jedan drugome u lice. Provokacija? Može nam se... on misli da i dalje gospodari situacijom, ja znam ono što on ne zna - da će nestati sa poslednjim dimom cigarete, zauvek. Predugo je sve to trajalo, iako je, moram priznati, u početku bilo zanimljivo. Svetla i šarenilo, masa koja ti pumpa ego, ali ... decenije posle toga prošle su u podređenosti njemu i svemu što ide uz njega. U tom nacrtanom osmehu ispod kojeg se krila moja nakežena grimasa, nazirao se podsmeh".

Mazzapsycho pruža karticu i novac kroz otvor šalterskog stakla na ŽS: „Poučena ličnim iskustvom, naravno, brzo i mačkasto vešto sledećeg trenutka moraš skloniti ruke, jer osoba, najčešće ženskog pola s druge strane staklenog zida, baca karticu poput diska što preti da lomi nokte, u najboljem slučaju. Po ko zna koji put, vraća mi manje novca no što razlika iznosi. Ponekad iskuliram, ponekad žurim, ponekad im ostavim, jer i inače nisam alergična na ostavljanje bakšiša. Ali ne trpim drskost. I ima toga na svakom koraku. Nekad se prave blesavi, nekad ja-nisam-odavde, nekad se samo nadure što su provaljeni. Ne znam šta je bednije“. Lilith pita tetu u plavoj majičici da joj pomogne, kad se ona brecnu :"Postave su vam dole levo, pobogu, valjda znate sami toliko..."

"Mislim, ne znam koliko je ovo zdravo. Ali ja sam sada već na konstantnom adrenalinskom dotoku. Nikad se, recimo, nisam navikao na rano ustajanje, ali ladno sam počeo da se budim sam, circa pola sata pre Sunshine reaggae, jedine pesme koju nisam uspeo da zamrzim što me budi. I ok... taman pomislim da ne mogu više, da ću sutra sigurno pući, međutim, opet divljački preletim prepreku i eto novog dotoka adreanlina. Izračunao sam da je ovaj zadatak koji sam sebi postavio otprilike kao sedam hiljada metara sa preponama. Sad sam negde na četiri i po.  I sve sam manje normalan. Što i nije tako loše. U međuvremenu, siguran sam da sam vam nedostajao. Nedostajem i sam sebi. Pokušao sam to da vam nadoknadim ponekim  komentarom. Međutim, odlepili ste".

„Volim pivo. Pre ručka, tokom ručka, posle ručka. Uveče, ujuto, tokom dana. Sa društvom ili sam.  Na plaži ili u automobilu. Ipak najviše prija posle treninga. Po mogućstvu veliko. Po mogućstvu iz krigle". Lezilebovich ima iskustva: „Sada imam izbor između Uniona i Laškog. Istina, ima jedan kafić gde toče Budweiser... Tamno je fantastično. Od Badvajzera je bolje Guiness. A od oba je bolje Staropramen. Ranije, imao sam izbor između Lava, Jelena i Nikšićkog. S vremenom su došli i Tuborg i Becks. Naravno, Jelen rulz. Vršački Šampion je žasu. Zrenjanisko i zaječarsko takođe. MB mi je oduvek bio mrzak. Nikšićko je dobro, sviđa mi se. Becks ne volim. Ožujsko je sjajno pivo. Karlovačko je isto dobro. Heinken mrzim. Za Guiness i da ne pričam koliko je dobro. Lovenbrau je odličan. Foster's je fantastičan..."

„Zašto mi niko ranije nije rekao da je ovde tako lepo?“ Pita Bejb. „Ovde ima toliko boja, toliko muzike, da me to prosto raduje. Veseli me što sam ovde, pa makar ništa ne umela da napišem i uživala u rečima, delima i slikam drugih blogera. A šta ako ja ne budem umela da pišem kao neki? Pa, ja čak ne umem da postavim avatar... Kad pogledam samo one html kodove, želudac mi se prevrne“.  Skvo je naučila: „Kopala sam po čini mi se nepreglednim kodovima u pozadini Blogoya da promenim sliku, da napravim novi razmeštaj po blogu, mučila bih se po 5 sati... Od tada sam savladala Corel, Photoshop, DW, odslušala sam A+, 3DstudioMAX, tu nisam zadovoljna sobom, sad slušam Access pošto sam posvađana sa bazama podataka“.

Chachkalica je opet čitao nešto što mu kvari dnevni doživljaj, stoga zaključuje sledeće: „Em sam živčan em će da mi izgore mladi krompirići, pa će moji klinci da ma zadave. Ja sam izgustirao i ovaj vid zabave i bacam se u traženje nečeg novog. Po mogućstvu zanimljivog. Bilo me je milo em drago da uzurpiram kilobajte ovog sajeta. Last ps: biću iskren kao i uvek pa ću vam napisati sledeće: mnogo bre dramite, kukate, žalite se na ovo ono, stenjete, lelemudate a nemate pojma šta su prave muke. Moj vam je savet da se manete ćorava posla i da živite kao i sav normalan svet. Prosto i jednostavno. Bez filoZofiranja. Ala sam vam reko... Sad mož' i da me mrzite i da me pljujete i da me obesite, samo nemojte da me golicate. To ne vOlem“.

SumerWine nervira drug jer je kreten od 3o godina kog je blam da kupi kondome.  Lazarica većinu stvari, za koje zna da će je iznervirati, izbegava: „Posebno me nervira to što nosim cipele broj 34“. Cyberiska ima i Part II: „Nerviraju me ljudi koji su vazda virtuelno srećni. Nerviraju me virtuelno opterećene osobe koje ne prave razliku između real i virtuelnosti“.  Lady ne voli: „Rupe na trotoaru, rupe na putu a posebno rupe u glavi. Ne volem poltronstvo koje je najizraženije kod tih sa rupama u glavi. A najviše ne volem baratanje sa poluistinama i obmanjivanje“. Yin se ne nervira jer to nije dobro za srce. Recimo da oseća otpor prema određenim pojavama. Pozabavila se primitivizmom koji sa njene tačke gledišta podrazumeva: nevaspitanje, razmnožavanje iz dosade, gramzivost, inat kod odraslih osoba...

Danas Vam predstavljamo novu mogućnost na BlogOyu koja će svima biti korisna.  To je "Arhiva komentara". Nije potrebno objašnjenje, kao i sa arhivom postova,  od sada kada se ulogujete u blog editor - u meniju pored "kreiraj post" pojaviće Vam se još jedna komanda - "Arhiva komentara". Kada otvorite ovu stranu, moći ćete na jednom mestu da pregledate i  uređujete sve komentare ostavljene na Vašem blogu. Da ih pretražujete po zadatoj reči, brišete, sortirate, vršite izmene... Pored svakog komentara je datum objave, ime autora, njegova IP adresa (ukoliko ste uključili logovanje IP adresa u podešavanjima). Nakon probe prosledite utiske.

„Planina ne znači nikakvo pentranje već težinu, čiji teret ponajviše mene ugrožava, na vrhu je uvek sneg i led, ali prelep pogled, a kada je obavije magla, stani tamo gde si i sačekaj da se raziđe jer je šansa da zalutaš ogromna. Od nekih sam bolja od nekih gora, ali živim mirnije i spokojnije od kada sam se nasmešila istini da jedino na koga mogu da ličim to su moji roditelji, od tada sam sigurna da sam na putu na kom treba da budem i da je to vrh sa koga treba da krene slalom. Planina uvek čezne za snegom, ali pod njim samo vrhovi opstaju“.

"Sami sebi izmičemo. Ono najbitnije o nama samima lako nam promakne ili proleti. Mnogo toga previdimo jer ne želimo da vidimo. Dnevnik je korisna alatka koja nam može pomoći da se usredsredimo na sebe same. Vreme koje posvetimo dnevničkim beleškama je vreme koje smo posvetili sebi. Vraćajmo se na ono što smo zabeležili. Zamislimo se nad tim. Pregledajući svoje beleške, moći ćemo da otkrijemo obrasce koji oblikuju naše postupke i naše emocije. Moći ćemo da prepoznamo okove koji nas stežu i otrove koji nas uništavaju, kako bismo mogli da ih se oslobodimo. Dnevničke beleške su razgovori koje vodimo sa sobom samima. Ne tražimo izgovore da ih izbegnemo ili propuštamo. Kad imamo vremena za sve drugo, možemo naći vremena i za sebe. Nismo baš toliko zauzeti kao što nam se možda čini".

"I to je valjda odraslost. Sklapanje pakta sa životom: ja tebi svoju slobodu, a ti meni to, to i to. Porodicu i njihovo zdravlje, malo parica, ponešto tu i tamo. Osećanje pripadanja. Odraslost je kompromis. Odraslost je stajanje. Odraslost je odustajanje. Kako se izlazi iz te petlje? Da li je moguće izaći, ili se celog života sa naporom održavaš u svom odgovornom modu? Da li je potrebno izaći? Da li se svi bore sa tim oprečnim težnjama - da budu ono što treba da budu, nasuprot onom što žele da budu? Da li ipak postoje happy endings, oni iz Snežane i Pepeljuge? Da li (i kada, i gde, sa kim) treba odustati ako ih ne nađeš? Da li je uvek bolje izabrati dugoročne ciljeve od kratkoročnih? Odakle se crpi energija za tu borbu? Za šta vredi staviti sve na kocku? Da li jedino deca čine da taj tas nedvosmisleno pretegne na jednu stranu? Ili i tada nastavlja da deluje centrifugalna sila? Šta je ono zbog čega se ostaje? Inercija? Lenjost? Strah?"