11.3.2008 - Brankov most

Hvala ti nepoznati čoveče!

Kolona automobila sporo se kreće po Brankovom mostu. Vraćam se prema Zemunu. Sunce blista, zaslepljuje me.

 Žurim.

Nestrpljiva sam.

Ovi automobili su tako spori.

Dodje mi da izadjem napolje, da ih sve poguram u Savu, zašto toliko gnjave, i gde su svi sad krenuli kad toliko žurim? Gledam na sat, skazaljke jure, besomučno se okreću meni za inat. I sat ću da bacim u Savu. Dobujem nestrpljivo, samo da predjem taj most, samo da se dohvatim širine Bulevara. Lako ću posle, mogu kako hoću, ma, i peške mogu da trčim. Kola ispred mene stoje, nepregledna kolona. Ljutim se na sve te ljude. Svi su mi krivi. Zakasniću. Definitivno ću zakasniti. Nema pomoći. Ubiću se. Ne smem danas da zakasnim. Sve će mi propasti.

Sve!

Nervozno gledam kolone automobila koje idu u Beograd. Tamo je još gore. Svi automobili stoje. Nepregledna kolona, kasnije sam videla duga je oko 4km, automobili u tri kolone, jedan do drugog. Oni zadnji veselo idu, ne znaju šta ih čeka za nekoliko metara. Neće se sigurno dva sata raščistiti, a svi negde žure.

 Užas!

Ne verujem u sudbinu. Nemoguće je da je sve negde zapisano i da se mora dogoditi. Ne bi bilo pošteno. Mora da postoji način da pobegnemo od nečega.

 Mora.

Nešto se loše neće dogoditi.

Verujem da postoje dobri ljudi.

Verujem da neko samo svojim prolaskom pored drugog čoveka, može da mu izmeni sudbinu, ceo život. Ne samo jednom čoveku, celoj njegovoj porodici, prijateljima, ljudima koji ga vole. Samo jednim jedinim prolaskom pored nekog.

Ne verujete?

Pre dva dana, notica u novinama, kad sam ja nestrpljivo jurila u Zemun, jednom čoveku je pozlilo za volanom. Videla sam kola policije, hitnu pomoć, nisam obratila pažnju, pretpostavila sam saobraćajka.

Čoveku je pozlilo.

Mogao se zabiti svojim kolima u kolonu jurećih kola, sudariti se ko zna sa koliko njih, izazvati ko zna koliko povreda tim ljudima. On je jednostavno, zadnjom snagom, upalio žmigavce, zaustavio kola.

Ostao je onesvešćen na volanu.

Ne znam kakav je on čovek, da li je dobar komšija, da li pije slatku ili gorku kafu, ne znam da li voli klasičnu muziku ili novokomponovane pesme, da li je vernik i da li ide ne pecanje, da li ima decu, niti znam za koji tim navija. Ništa ne znamo njemu .

Pa opet znam sve.

Zahvaljujući njemu niko nije ostao na pločniku pokrven ćebetom, niko nije polomljen u bolnici, nijedna majka nije zaplakala, nijedna porodica nije obezglavljena.

On je samo jedan čovek, verovatno običan, sa navikama koje imamo svi. Zbog njega su samo neki ljudi zakasnili  tamo gde su pošli.

Nepoznati vozaču,

Od sveg srca želim ti brzo i potpuno ozdravljenje, u ime svih koji i ne znaju šta im se moglo dogoditi.

Samo si prošao pored svih tih ljudi, a nisi im uništio, niti zaustavio život.

11.3.2008 - Beograde, volim te

Dragi prijatelju,

Možda samo nisi umeo da gledaš moj grad. Uzmi moje oči i pogledaj ga, videćeš, to je najleši grad na svetu. Treba samo umeti gledati, sa ljubavlju.

Moja majka je tri puta u životu pokušala da ode iz Zemuna, ostala je zauvek u njemu. Mene sad mame, zovu, da odem iz njega, ne mogu.

Moje prvo sećanje na Beograd je maglovito, neki veliki park, pun zelenila, ogromnog drveća, visokih klupa do ramena na koje se nikako nije moglo da sedne. Staze široke kao bulevari. Prava prašuma bez kraja i početka. Jedan ogroman cvet mi se smešio iz trave, pošla sam mu nespretno u susret, nasmejala sam mu se i uzela ga. Skoro sam sela na pod kad sam ga ubrala. Htela sam da ga nosim kući. Neko mi je grubo istrgnuo cvet iz ruke, udario me po ručici

-To se ne sme!

Brada mi je zadrhtala, oči su se napunile suzama. Nikad više nisam trčala po travi u parku, ali uvek sam čeznutljivo gledala i želela to.

 I danas.

Prolazile su godine. Park je imao uvek isti broj stabala, isti broj klupa, ali kao da se sve nekako smanjivalo. Volela sam da dodjem u njega i kad više nismo tu stanovali. Sela bih na klupu, gledala vrevu prolaznika, automobile kojih je svaki dan bilo sve više, i bila sam nekako srećna u “svom parku” Poneki put bih poželela da uberem cvet, žarko sam uvek maštala kako hodam po onoj travi, ali uvek je iznad moje glave bilo

-To se ne sme!

U rano proleće sam uzela knjigu, odlazila na drugi kraj grada, sedela u “svom parku” i “učila”. Sve mi je bilo zanimljivije od knjige, i pčela koja je sletila na cvet, i neki ogroman bumbar, i sitno cveće koje se probijalo kroz travu prkoseći kosilici. Tamo sam dobila i prvi poljubac, negde u vrh nosa. Dečko me je povukao za ruku, u travu da se malo sklonimo sa staze.

-To se ne sme!

Vreme neumitno ide dalje, ja još uvek volim da vidim svoj park, makar u prolazu. Bilo je i bolnih trenutaka, jer se park nalazi pored bolnice. Ali, uvek mi je davao neku snagu. Kad je trebalo doneti neku odluku, u smiraj dana, na klupi, lakše je bilo odlučiti. Park je imao snagu koju mi je nesebično poklanjao. Danas sam tuda prošla, više protrčala, pogledala klupu, poželela da potrčim kroz travu, uberem cvet, a onda sam se okrenula, pogledala prelepo zdanje pred parkom. Najlepša crkva u Beogradu, blistale su kupole na suncu, presijavao se krst, ljudi su šaputali i sa poštovanjem gledali.

Pogadjaš, moj park je Karadjordjev park, vidi se kroz njega, prašuma je samo u dečijim očima, a crkva ispred njega je crkva Svetog Save, vidi se mnogo dalje nego gde pogled doseže.

Pogledaj mojim očima, videćeš, još uvek je to lep grad, samo treba umeti gledati prave stvari.