Nashe plesne sezone su proshle,shezdeset+godinice su odrastale u neko nevino-naivno doba.

Tango i vlacer su ostajali u getu plesnih shkola ili eventualno bili pominjani u kuhinjama nashih mama i baka.Setnih pogleda su preprichavale  igranke u Domu Omladine  omekshalih crta lica u trenucima kada im je teshko shto su preko noci josh zachudjene shvatale da su odrasle i ostarile .Njihove lake noge su zacementirale u uzane zidove jednosobnih  stanova,u kose devojchica umesto mashnica uvukle su neke sede niti.

Odgalopirala mladost ulicama Beograda pojavljivala se u istkanim maglovitim slikama secanja,svi princhevi nestali sa Trga Republike nosili su chuvene shimi cipele,brilijantin i havajke.

U uglu oka ,u izbledelim fotografijama prepoznajem josh one blazhene otvorene poglede koje su nestali  isprani  sadashnjicom.

Miris procvetale lipe,tezhak i lepljiv pluta ulicom Vozhdovca.Danashnji klinci ne igraju se "partizana i nemaca","sandokana i marijane",ne igraju lastish kao mi shto smo.

Mi devojchice iz shezdeset i neke plesale smo svoje prve inicijanske plesove na parkinzima i trotoarima tog vremena.Tako smo neznajuci i hvatale ritam neke druge igre koja ce nas mozhda jednog dana odvesti nekom rekom u tudjinu gde sebe prepoznavati necemo.

Ozhenicemo nekog dechaka  sa naocharima ili  bez,sve svoje radoznale prste smiriti,snove povuci ko zmajeve sa neba i sakriti u formu moralnog.Utopicemo se u masu ,u monotoniju svakidashnjeg i normalnog.

Lastish je bio nash ples koji je pochinjao od chlanaka,kolena,bokova dizan i iznad glave.Dizale smo levu pa desnu nogu,sevale su gacice sa ruzhichastim cveticima i maslachcima,rumeneli su se obrazi ,iskrili obrazi,igrale bi nash kan-kan u kojem niko bar u nashe vreme nije video nishta skaradno.

Sada ostaju samo tragovi u uglu oka i priznanje samom sebi kad ostanesh sam sa svojim zhivotom svestan da nishta nije bash tvoje.Najvishe vredi taj izvuchen lastish iz gacica,lipe tvog detinjstva i priche kojima ces se vracati u neko bezbrizhno doba kad si verovao da je svet toliko veliki i da te tek toga mnogo cheka....

Jedan ples je katkad dovoljan da izadjesh iz "danas"i da te se vishe ne tiche,da sve zaboravish,a ono shta ne mozhesh da zaboravish-sakrijesh.Iza sebe ces chuti samo daleke glasove.

Pre kraja "plesne"sezone bicesh zaboravljen i moci ces samo da se secash.