Često zaboravljamo na postojanje onih nevidljivih granica do kojih organizam može da podnosi jedan određeni teret. Kada se takve granice pređu, mnogo toga postaje nevažno, a takve lekcije ipak treba prihvatiti iz primera onih, koji nisu znali sebe da sačuvaju na vreme!

.....Ne  nedostaje meni  hrabrost da se suočim sa posledicama i učinjenim, prosto sam tužna što te okolnosti narušavaju lepotu jedne volje, volje za ljubavlju, srecom.....za zivotom .....sve to polako gasne.

Neophodna je doslednost, snaga i strpljenje da se događaji  postave u odgovarajuće ravni. To novonastalo stanje, na momente podseća na talase tuge i nesreće, muke i nemira. Sve one sitne brige i nedaće koje su deo svakodnevnice, na momente i  ne primećujem. Kada prepoznam to zaranjanje, osećam užasnu grižu savesti, smatrajući da to nije primereno tudjem oku.

Trudim se, zaista se trudim da budem nasmejana, vesela, onakva kakvu me znaju, onakva kakvu me moji najbliži žele. Sve to nekako funkcioniše preko dana, a onda, kad utonem u tišinu noći, sve dobija jednu drugu dimenziju koju je teško opisati i podnositi.

Nadolaze nepozvane bujice pitanja, misli, sećanja. Tada su najizraženija ta unutarnja previranja obojena svetlošću i mrakom. Zato mi je toliko i teško da prihvatim ono što mi razum nalaže.

Pa bar bih ja umela sebi da pomognem.....da je ta pomoc svrsishodna, da vredi spašavati zgaženog puža.....Razumem zabrinutost, razumem Vašu volju, razumem svetost podarenog života koji strahopoštujete, toliko puta sam bila na Vašem mestu i kao ni Vi, ni ja nisam razumela......nisam razumela da može da postoji neobjašnjiva senka.....senka koja ti vezuje oči.... i kao kroz maglu gledaš na svoj relativno dobar posao, na prijatelje, na porodicu, na svoja dostignuća, na sve zaista lepo, čisto i postojano......Da li si zbog toga kukavica!?  Prazno, gotovo mogu zavući ruku u sebe i vaditi ništa, jedno veliko nepostojanje, jednu veliku rupu......slaba sam, ali i da sam jaka, opet bih se slomila.

Već dugo se osećam mrtvo......umrlo a ne sahranjeno i neoplakano, izbačeno na vetrometinu, na opštu radost crva, gnjida i glodara.....

Zahvalna sam Vam, poslednje oduševljenje za unazad ........mnogo tupog vremena, je činjenica da postoje ljudi koji su spremni da pruže ruku potpunom neznancu i pomognu svako na svoj način davajući svoj nesebični doprinos, iskreno, mislila sam da sam ja jedina takva budala....ali drago mi je da postoji ceo jedan odred sličnih......hvala Vam, malo je reći, želim da Vam se odužim, ali nemam kako, nisam krštena i ne molim se bogu da bih mogla da Vas pomenem u molitvama, nisam se bog zna kako obogatila, jer sam uvek davala i kapom i šakom i kurti i murti (što bi moja draga majka rekla, "ista si pokojna baba Zorka"), imam jednu pristojnu kolekciju cipela( mnoge nikad nisam ni obula) ali nosim 36, pa je mala verovatnoća da će nekome odgovarati, jednu vespu, ali nju sam ostavila bivšem......jbg imam knjige......Kaufman želim da ti ostavim nekoliko retkih Mišiminih izdanja, ali ih nemoj sve prodati, zadrži jednu...onako za uspomenu i izvini za pivo, nikad ga nisam nešto ni volela, više sam ga pila kako bi omamila stvarnost i prikrila svoju gorčinu, ********************************************************************************************************** ili bar ja tako volim da verujem... ....Ljubo izvini ako sam te razočarala, shvati da smo svi drugačiji, žao mi je što si prošao kroz situacije koje te i danas muče, ali ti si jak i ti sve možeš.....kaca, hvala ti, volela bih da imam prijateljicu kao što si ti (ako ni zbog čeg drugog, onda zbog najučinkovitijeg hemijskog koktela, koji bi učinio da samo zaspim)

Hvala i tebi što pišeš velikim slovima........hvala i tebi što te na pravdi boga optužiše da si polupismena iako si samo htela da pomogneš, hvala i tebi što primećuješ ko je pismen.......hvala svima......i ne primajte sve suviše srcu, nije svako za sve.....i "ko misli da svo voće sazreva kad i jagode, ne zna ništa o grožđu" 

Mnogo me boli sutra.....Želim da ovu epizodu završim danas, zahvalna sam na scenariju, režiji i kostimu, zahvalna sam na svemu što mi je poklonjeno da vidim, čujem, osetim, razumem, shvatim, naučim....nisam potrošila telo, ono ima energije, života i svete vode u sebi. Ali smisao se suviše jako zavrteo, suviše brzo potrošio i iskustvo je slično mnogima pre mene i mnogima koji će se tek roditi....Utroba moje majke  odavno zjapi prazna, davno me je izbacila i naterala da dišem. Plesala sam uz ritam života, plakala i smejala se, padala sam i letela, hodala po vodi i ronila duboko u nju. Volela sam i mrzela kišu, vetar, sunce i sneg, smrzavala se i grejala, putovala i ostajala, volela i bila voljena, prestajala da volim i prestajala da budem voljena. Sada čujem neki drugi zov, sa "one" strane, i nadam se da ću tamo naći smisao......NE! nemoj da mi kažeš da sam sebična, nije li sebično od tebe da mi tražiš da se i dalje vrtim u ritmu koji ne osećam, ne razumem,... nemoj mi to tražiti molim te. Meni je mesto na nekom drugom mestu u nekom drugom vremenu, na potpuno drugoj razini, u svemu ovome ja i tako vec odavno ne postojim, ne funkcionišem.....ne traži razloge jer ih ima mnogo i nema ni jedan, ne traži objašnjenje jer mnoge stvari ni sebi ne umem da objasnim....Čovek je suviše duboko biće i ja u sebe ne mogu zaroniti do dna ili ne želim...na svakom dnu je mračno i hladno....mracno i hladno kao u mojoj ne iskopanoj grobnici, nosim je oduvek sa sobom....i zato me nemoj ništa pitati.....nisam ljuta, nisam razočarana, nisam se umorila, samo.....nekim ljudima duše umiru pre tela, a moja je već krenula na put.....Ne krivi sebe ni nikoga,  jer nema krivice ni krivca, nema zločina i kazne, nema uzroka i posledice...duša nije fizika i ne možeš mi tražiti da je banalizujem materijalima, objašnjenjima, razlozima.....a da sam drugačije sazdana možda ne bih postavljala pitanja, možda bih umela....., ali da sam drugačije sazdana onda to ne bi bila ja....I zamoliću te još samo nešto....nemoj plakati i ne daj nikome da plače, to što idem ne znači da će mi se desiti nešto loše, to što me nećeš videti ne znači da neću biti tu, ako me se sećaš i sve dok me pamtiš, ja ću biti i te kako živa....čak možeš izabrati i dan i situaciju i moj uzrast i vratiti se tamo....ne treba ti moje telo da bi imao moju prisutnost.....ne treba ti ništa od tih banalnosti, imaj moj osmeh negde u oku i moju želju negde u pameti, znaj da gde god bila.....znaj da me ne muče više pitanja, i znaj da počivam u miru......volim te sa svim tvojim dobrotama i podlostima sa svim ljudskim manama i sa tvojim srcem velicine Atlantika, sa svim tvojim napravljenim smrtnim i onim sitnijim grehovima i sa svim tvojim podvizima, sa svim što ti jesi i što ćeš biti.... ja te volim.......i ni zbog čeg se ne kajem, sve bih uradila isto ...jer sve je to bio moj put, sve sam morala da prodjem pa i ovo.....i zapamti....nijedna slučajnost nije slučajna, sve se dešava po preciznom redosledu iz zapisa.....

Nisam se slomila, nisam se otrovala, nisam se izgubila…..samo sam otišla.... otvorila sam vrata, ona nikad nisu ni bila zaključana, i izašla....svetlost.....i put....lep put koji ništa ne obećava, ali vodi nekuda, ne završava se slepo, već se savija negde u horizont, negde kroz šumu....negde kroz oblak....negde kroz njega kog sam ostavila.....

Kažu da nije moguće pripitomiti vuka... jednom je čovek našao mladunče staro tek nekoliko dana, lovci mu behoše ubili majku, i taj se čovek sažali, uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima kojih na imanju tog čoveka beše šest.

Vuk odraste stasit i snažan ali ne krvoločan, pokačio bi se on tu i tamo sa psima, ali više kroz igru, nikad zbog hrane ili skloništa. I život mu bi uz čoveka prilično udoban, bio je veran i voljen, okružen prijateljstvom i kiselo-slatkim osećajem sigurnosti. Nikada ga čovek nije izneverio, ni u ljutnji ga nije ćušnuo ni udario, beše ga prilično zavoleo.

Kad navrši drugu godinu, vuk poče da se oseća čudno, nije ga ispunjavala igra sa psima, malo je jeo, gotovo ništa, postade mu čovekov dodir nepoželjan, iako je ranije uživao, ližući ruke koje ga miluju. Dane je provodio nervozno šetajući uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prići. Poče da zavija na mesec.... Čovek se silno razžalosti kad shvati da vuk nije više srećan na njegovom imanju, te mu poče spremati od kokoši do prepelice za jelo, mekane dušeke od slame poče podmetati pod njega dok spava, mekom vunom ovčjom ga je pokrivao i sve od sebe je davao da mu ugodi.....uzalud.....vuk još glasnije ču zov svoje prirode i još glasnije poče da zavija na mesec....Iz straha da vuk ne pobegne u šume, čovek ga zatvori.....zatvori ga u svoje štale i zaveza na lanac....zazida prozore i ostavi samo malu šupljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso. 

Prva noć je bila najgora.....vuk je još žalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec, ne naviknut na lance i neshvatajući šta mu se desilo, beše se silno ispovređivao, ogulio kožu oko vrata i šape, pet zuba mu osta na lancima, a oči oslepeše, dal od mraka ili tuge il po malo od oboje. Zavijao je tako glasno i tako tužno da su ga čuli i u susednom selu, ptice pobegoše sa grana, kokoši se sakriše u senu, šuma zamre, život zastade.... Druge noći vuk izmučen i umoran promuklog glasa pade, treće noći se nije ni čuo, a kad se ne oglasi ni četvrte noći, čovek otvori štalu i nadje vuka mrtvog kako leži ulepljen od svoje krvi, sa sopstvenim srcem, zagriženim u zubima.....

.......Čovek nikad ne bi trebalo da pokuša da pripitomi vuka......

Aveti prazni

ljušture Bivših ljudi

tumaraju

amputiranih duša

i tragaju

za svežom ne zatrovanom  krvi

uče me da mrzim kroz svoja postupanja

provode me kroz genijalne fabrike laži

iskeženi na sopstvenu senku

sami se ujedaju

i sami sebi kopaju oči

obesite me za moja verovanja

mi nećemo umreti od iste bolesti

na dan kada sam rođena

neka krene povorka

svih  nedosanjanih snova

kad večnim snom zaspim

da ih sve spasim

ja odbijam da ovde postojim

INSOMNIA

Zagnojili snovi od stvarnosti

Niti me sanjaju

Niti me bude

Na jastuku rana do rane krvari i truli

 mesec izgoreo od neke čežnje

Moj leš je počeo da plavi i zaudara

A nešto u njemu još diše

Nisu mi noći dovoljno tamne

Mrak blješti

poništava moj vid

a ispod kapaka ne nalazim mir...

noćas večno traje

zanemarujući trud skazaljki

nešto je zaledilo vreme

  i moj dah

Seriously demaged

Imam problem.

Ne mogu da se uklopim ni u jedan jebeni kalup, a jesam probala! Gurala sam, ideje, snove, peglala mozdane vijuge i kosu, smirivala stavove i pila lekove.

Nista!

Neudobno!

Neprihvatljivo zulja! Zulja i boli to sto hoce od mene, taj celicni oklop… i stit i okov, hermeticki zatvoren, zakucan, zavaren, skamenjen na meni.

A sta sam ja, gde sam u svemu tome!?

Olupina davno srusenog aviona u prasumi Amazona, zarasla u korov, plesan, mahovinu i travu…..Davno potopljen piratski brod na sred Atlantika, zauvek izgubljen, u njemu sad zive samo secanja na neke slavne dane i polumrtve, bolesne ribe koje dodju tu da umru.

Teskih nogu i srca idem tom raskrcenom stazom, kojom su toliki prosli pre mene, dok mami horizont, divlji i neposlusan….ah neizvesnost, ta sargarepa na stapu, slatka i socna za ovog kunica, koji je trazeci avanturu zavrsio u mrezi….kojeg su ucili trikovima i nagradjivali slatkim kupusom, kojeg su drzali u zlatnom kavezu i uparivali sa kunicima vrhunskih sorti trazeci savrsenu pasminu…..kojeg su hteli da pripitome, ali avaj….slatki mali zlocasti izuvijani DNK lanci i tvrdoglavi geni…oni se ne hrane kupusom i ne piju flasiranu vodu, oni vape za sumom i ne podlezu istoj sili gravitacije, taj zov prirode, taj otvoreni put…..sloboda!