Često zaboravljamo na postojanje onih nevidljivih granica do kojih organizam može da podnosi jedan određeni teret. Kada se takve granice pređu, mnogo toga postaje nevažno, a takve lekcije ipak treba prihvatiti iz primera onih, koji nisu znali sebe da sačuvaju na vreme!

.....Ne  nedostaje meni  hrabrost da se suočim sa posledicama i učinjenim, prosto sam tužna što te okolnosti narušavaju lepotu jedne volje, volje za ljubavlju, srecom.....za zivotom .....sve to polako gasne.

Neophodna je doslednost, snaga i strpljenje da se događaji  postave u odgovarajuće ravni. To novonastalo stanje, na momente podseća na talase tuge i nesreće, muke i nemira. Sve one sitne brige i nedaće koje su deo svakodnevnice, na momente i  ne primećujem. Kada prepoznam to zaranjanje, osećam užasnu grižu savesti, smatrajući da to nije primereno tudjem oku.

Trudim se, zaista se trudim da budem nasmejana, vesela, onakva kakvu me znaju, onakva kakvu me moji najbliži žele. Sve to nekako funkcioniše preko dana, a onda, kad utonem u tišinu noći, sve dobija jednu drugu dimenziju koju je teško opisati i podnositi.

Nadolaze nepozvane bujice pitanja, misli, sećanja. Tada su najizraženija ta unutarnja previranja obojena svetlošću i mrakom. Zato mi je toliko i teško da prihvatim ono što mi razum nalaže.

Pa bar bih ja umela sebi da pomognem.....da je ta pomoc svrsishodna, da vredi spašavati zgaženog puža.....Razumem zabrinutost, razumem Vašu volju, razumem svetost podarenog života koji strahopoštujete, toliko puta sam bila na Vašem mestu i kao ni Vi, ni ja nisam razumela......nisam razumela da može da postoji neobjašnjiva senka.....senka koja ti vezuje oči.... i kao kroz maglu gledaš na svoj relativno dobar posao, na prijatelje, na porodicu, na svoja dostignuća, na sve zaista lepo, čisto i postojano......Da li si zbog toga kukavica!?  Prazno, gotovo mogu zavući ruku u sebe i vaditi ništa, jedno veliko nepostojanje, jednu veliku rupu......slaba sam, ali i da sam jaka, opet bih se slomila.

Već dugo se osećam mrtvo......umrlo a ne sahranjeno i neoplakano, izbačeno na vetrometinu, na opštu radost crva, gnjida i glodara.....

Zahvalna sam Vam, poslednje oduševljenje za unazad ........mnogo tupog vremena, je činjenica da postoje ljudi koji su spremni da pruže ruku potpunom neznancu i pomognu svako na svoj način davajući svoj nesebični doprinos, iskreno, mislila sam da sam ja jedina takva budala....ali drago mi je da postoji ceo jedan odred sličnih......hvala Vam, malo je reći, želim da Vam se odužim, ali nemam kako, nisam krštena i ne molim se bogu da bih mogla da Vas pomenem u molitvama, nisam se bog zna kako obogatila, jer sam uvek davala i kapom i šakom i kurti i murti (što bi moja draga majka rekla, "ista si pokojna baba Zorka"), imam jednu pristojnu kolekciju cipela( mnoge nikad nisam ni obula) ali nosim 36, pa je mala verovatnoća da će nekome odgovarati, jednu vespu, ali nju sam ostavila bivšem......jbg imam knjige......Kaufman želim da ti ostavim nekoliko retkih Mišiminih izdanja, ali ih nemoj sve prodati, zadrži jednu...onako za uspomenu i izvini za pivo, nikad ga nisam nešto ni volela, više sam ga pila kako bi omamila stvarnost i prikrila svoju gorčinu, ********************************************************************************************************** ili bar ja tako volim da verujem... ....Ljubo izvini ako sam te razočarala, shvati da smo svi drugačiji, žao mi je što si prošao kroz situacije koje te i danas muče, ali ti si jak i ti sve možeš.....kaca, hvala ti, volela bih da imam prijateljicu kao što si ti (ako ni zbog čeg drugog, onda zbog najučinkovitijeg hemijskog koktela, koji bi učinio da samo zaspim)

Hvala i tebi što pišeš velikim slovima........hvala i tebi što te na pravdi boga optužiše da si polupismena iako si samo htela da pomogneš, hvala i tebi što primećuješ ko je pismen.......hvala svima......i ne primajte sve suviše srcu, nije svako za sve.....i "ko misli da svo voće sazreva kad i jagode, ne zna ništa o grožđu"