Kiša me uvek rastuži. Zahladi tek probuđeno. Taman sam prikupila snage, da izguram dan. Mada će možda uspeti da spere sve osećaje poraza. Prazninu krpim sećanjima.

Pokušavam da se prisetim lepih stvari koje sam zapakovala u kofere i gurnula ih u duboku tamu. Po njima se uvrežila paučina, te onaj mali nemirni leptir nema izlaza. A leteo bi, makar jedan dan. Da se oseća slobodno, lepršavo, poletno. Da pokaže svu raskoš svojih krila. Da izazove osmeh, na kraju nečijih usana. Da povuče lavinu otkucaja srca. Da preleti okeane.... i ponovo voli.