Kiša me uvek rastuži. Zahladi tek probuđeno. Taman sam prikupila snage, da izguram dan. Mada će možda uspeti da spere sve osećaje poraza. Prazninu krpim sećanjima.
Pokušavam da se prisetim lepih stvari koje sam zapakovala u kofere i gurnula ih u duboku tamu. Po njima se uvrežila paučina, te onaj mali nemirni leptir nema izlaza. A leteo bi, makar jedan dan. Da se oseća slobodno, lepršavo, poletno. Da pokaže svu raskoš svojih krila. Da izazove osmeh, na kraju nečijih usana. Da povuče lavinu otkucaja srca. Da preleti okeane.... i ponovo voli.
Nedostajalo mi je ovo pisanje,sa radoscu iscekujem svaku rec napisanu i razmisljanje tvoje,iscitavacu redove te,u miru i tisinu.
))))
Dopada mi se trag koji ostavljaš ...
Ja spadam u pouzdane svedoke toga koliko je ta skoljka tvoje licnosti bila tvrda i zatvorena. Valjda je ljubomorno cuvala svoj dragoceni biser. A on tek moze da zasija ako ga polozis na neciji dlan. Ovo je veliki korak, ne zato sto je predug, vec zato sto je prvi! Bas zato sto je prvi, jos uvek izgleda neodlucan i kolebljiv, jos uvek ispunjen sumnjama i strahom da ne bude pogresan. Ali je ipak - korak. Nastavi da koracas, Tanjuska. proslo je dovoljno godina da uvidis da stajanje u mestu ne donosi ama bas nista novo. To sto ponekad najbolji ljudi nemaju srece ne mozemo promeniti. Ali svakako mozemo - koracati
