Ne razumem zbog čega mnogi muškarci misle da je dovoljno to što su muškarci. Zar oni nemaju osećanja, srce, dušu....

Šteta je što tako, u neznanju, mnogo propuštaju... Propuštaju da ih neko voli, da im se da..... Možda je to moderno, ove sezone...      

No, ja ipak više volem, one staromodne.... koji umeju, imaju dušu, koji su kadri pokazati, darovati.... da bi upravo tako i dobili darove ljubavi.

Nedelja je. Dan za sređivanje kuće, ormara, peglanje uz glasnu muziku.... Jednom mi je jedan prijatelj rekao da mi treba zabraniti peglanje. Dok to radim, razmisljam, smišljam, zamišljam.... Para iz pegle, kao iz velikog parobroda, vodi me dalekim prostranstvima. Jednostavno, loše utiče na moje psihičko zdravlje... Pokušavam smanjiti doživljaj, menjam taktike, puštam komp da sam bira muziku iz play liste, da me iznenadi i prekine u mislima.... Moju ćerku je pre neki dan iznenadilo kako mama ume da pegla muske košulje kada mi u kući nemamo tatu... Pokušala sam joj objasniti da sam nekada imala ja svog tatu, ali i da sam s radošću svojevremeno i njenom tati peglala košulje.......... Evo, već nekoliko dana pokušavam da ne čujem svoje misli.... pravim se da ne čujem da mi srce kaže da bih ponovo nekom peglala košulje.....

U traganju....

Može li se uhvatiti tisina....?

Ideal je kada sa nekim možeš podeliti tišinu.

Tišina ukotvljena negde u neku teglicu i ostavljena za neke druge, bolje dane...

Ušuškana, među poštirkanim heklanim bakinim sitnicama.

Tek da te podseti na trajanje, na nedostajanje, na tu tešku tišinu....

Kad spoznaš da se prepadneš a opet da ostaneš bez daha koliko si čeznuo za njom... toliko moćna...toliko opora...a toliko za njom vapimo...