Budim se u tuđim krevetima, grle me tuđe ruke, živim neki tuđi život. Ovaj zasigurno nije moj. Trgnem se iz sna, kraj mene uspavano telo neke žene, pokrivam nage delove tela, kao kriminolozi kada na kraju istrage pokrivaju leš žrtve, ne želeći valjda da gledaju više. Sedam na rub kreveta i spuštam svoju glavu u svoje dlanove, dok mi prsti kroz kosu prolaze. Koja li je ovo po redu, pokušavam da se setim. Kako izbrojati, kad odavno prestalo je brojanje. Na mobilnom se nižu poruke izneverenih žena. Izbor iz ponude ionako se vrši hirovito, ne vredi im pozivanje na osećanja, ne poznajem više tu pojavu. Ona pripadaju još uvek ... Nasmešim se. Da. Obavezno se setim tada tebe. Razmislim da ipak još uvek ostajem tvoj. Nedostaješ mi, opet.

Vreme prolazi, nižu se žene, njihove kletve, a moja duša još uvek kraj tvoje je.

 A od tebe ni glasa ... To je ono što najviše boli. Da sve kao da nije postojalo.