Krenula sam putem koji sam osećala svojim. Bila sam sama i svesna hladnoće koja me okružuje. Zakoračila sam i okrenula leđa svemu što je nekad bilo moje. Ponovo sam bila svesna sebe i ponovo sam plakala. Vreme je teklo dok sam jurila propuštenim stazama. Krošnje zelenila i buseni korova spoticali su na svakom koraku. Vrtlog neproživljenog kao peščana oluja brisao je sve pred sobom. Stajala sam sama u jeci eha koji me je godinama pratio. Iznova sam postajala svesna pustoši oko mene. U sebi sam klicala dok sam na glas jaukala. Smejala sam se dok sam klovnovskim grimasama masu uveseljavala. Napokon sam koračala putem koji je davno trebao biti moj. Ovog puta sam otišla dalje nego što sam se nadala. Bila sam u bunaru toliko vremena da sam bledih obraza ostala. Nisam bila svoja. Bila sam nečija. Zato sada jurim u nepoznato ne čekajući ništa. Živim u momentu kao da je juče dan nastao. Hodam putem za koji znam da je moj. Crvenim, jer sam bila pokojnik. Patim, jer sam dahtala, a nisam disala. Iznova prvi dan proživljavam. Vrištim od sreće dok plačem. Iznova dišem. Srećna sam. Objavio
scarlet u 23:47 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar