Rastko Radičević

19 January 2008 - BOJ NAD BOJEVIMA...

BOJ NAD BOJEVIMA

    Strma livada na obroncima Kopaonika. Na ovećem kamenu, ispod jednog, olinjalog, drveta, sede dva autentična srpska seljaka, žvaću travke i gledaju u daljinu. Pogled im pada na Kosovo ravno. Udarilo sunce, nebo vedro i prozračno, pa se vidi sve do Đakovice. U jednom momentu, glasom obojenim jovandanjskim mamurlukom, jedan od njih procedi:
    "Tihomire, kad će ovo da počne, bre?".
    "Samo što nije, moj Miroljube, samo što nije.", još mračnijim glasom, odgovori Tihomir.

TRI VOJSKE

    Odjednom, kroz široku ravnicu, koja se prostrla ispod njih, prolomi se nekakva grmljavina. Kao da se sva zemlja trese. Od Prokletija, spuštajući se sve do Sitnice, ozelenela ruska stepa, a kroz nju, na moćnim i besnim konjima, galopiraju svetli junaci prve vojske. Na čelu im vojvoda Toma Grobar. Desnom rukom dohvatio, zlatom optočenu, srpsku trobojku i kroz poklič: "Ja nikoga ne mrzim!", hrabro jaše ka bojnom polju. Iza njega sve junak do junaka. Serdar Vučić - Puća, na crnom konju. Hajduk Gordana Pop Lazić na belom magarcu i, neizbežni, uskok Brana Crnčević u rasklimatanom Fići 750 LE. Vojska velika i moćna. Milion i nešto duša sa, uredno, plaćenom partijskom članarinom. Svi turili po bedž sa likom vojvode nad vojvodama, uzjahali po neku životinju i krenuli u boj nad bojevima.
    Sa suprotne strane, od podnožja Kopaonika pa sve do druge obale Sitnice, kroz, svežu, jarko zelenu travu, kakva se može naći samo na Jelisejskim poljima i u predgrađu Londona, u punom galopu, pristiže i druga vojska. Ispred nje, na belom konju, jaše šerif Tadić Lepi. Levom rukom uhvatio, srebrom optočenu, srpsku trobojku i kroz poklič: "Niko kao ja!", nezaustavljivo grabi ka bojnom polju. Iza njega, takođe, sve junak do junaka. Štitonoša Dragan Šutanovac Ilić, na sivom konju. Dvorski rizničar Boža Đelić u rasklimatanom Jugu kabrioletu, sa visoko podignutom rukom iz koje blješti, dobro naoštreno, penkalo. Premudri starac Mićun od stotinu ljeta na zelenkastoj mazgi i, sveprisutni, harambaša Šaper, kao Spiridon Kopicl, na rolšuama. Vojska, naravno, velika i moćna. Milion i nešto duša, skupljenih sa koca i konopca. Svi okačili po pištaljku oko vrata, uzjahali po neku životinju, monocikl ili trotinet i pošli u boj nad bojevima.
    Odozgo, niz Sitnicu, kroz klasičan šumadijski pejzaž, sa sve proplancima, pašnjacima i plastovima sena, spušta se i treća vojska. Na njenom čelu, u blještavom, metalik, kajaku, niz pomahnitale brzake, jezdi Knez Velja Bitanga. Na stomaku istetovirao, bronzom optočenu, srpsku trobojku, čvrsto stegao veslo i kroz poklič: "Pali, brate, narodnjaci su zakon!", velikom brzinom, hrli ka bojnom polju. Iza njega, opet, sve junak do junaka. Vožd Voja Ribica u modifikovanoj hranilici za svinje, sa sve žutom patkicom. Princ Vuk bez zemlje u drvenom koritu. Aga od Jagodine, poznatiji kao Palma, u ogromnoj traktorskoj gumi i, neizostavni, vitez PP Markićević, u plastičnom buretu za kupus. Vojska, nešto manja i slabija od prethodne dve. Par stotina hiljada duša, iz šire okoline Čačka i uže okoline Belanovice. Svi uzjahali po neki napušteni rekvizit ili splav sa prošlogodišnjeg "Veselog spusta" niz Ibar, i, prkoseći talasima i brzacima, jure u boj nad bojevima.
    Gore, na samoj liniji horizonta, iznad Prokletija se, nekako, uzdigla planina Rumija, sa sve limenom crkvom na njoj. Ispred pravoslavne limenke izašao pukovnik Amfilohije i kune:
    "Koj' poslanik il' u kakvoj vlasti, a ne doš'o na boj na Kosovo, ne imao od banke kredita, ni kamatnog, a ni beskamatnog. Od stranke mu ništa ne ostalo, ni prihoda, a ni donacija, cenzus sanj'o dok mu je kolena.".
    Sa strana, iza sve tri velike vojske, u rovove zaseli sitniji vlastelini. Iza prve vojske, sa rudarskim šlemovima na glavama, čuče serdar Mrkonjić i harambaša Dačić. Iza druge i treće vojske, ne znajući na koju stranu da prelome, zalegli srebrni vitez Dinkić i despot Guza Albijanić. Na obroncima Kopaonika, na mestu gde se završavaju poslednje skijaške staze, zaseli predstavnici Sinoda SPC-a, i premudre starine iz SANU. Posmatraju, dremkaju i prduckaju.

BITKA

    U jednom momentu, kad je na prostranoj, kosovskoj, dolini, ispod njih, sve krenulo da kuva i krklja, Tihomir, zabrinutim glasom, upita Miroljuba:
    "Kume, a kuj' će ove silne vojske, bre?".
    "Ne znam, kume, valjda napadaju one što, od samog početka, stoje u sredini.", odgovori Miroljub.
    "A koj' to, kume, čuči u sredini?", opet, upita Tihomir.
    "Jebem li ga, Tihomire, valjda onaj Đinđićev mali, sa sve srpskim izdajnicima, petokolonašima i ostalom bagrom.", reče Miroljub.
    "Pa jel' na njig udaraju?", uporno, nastavi Tihomir.
    "Izgleda, kume, izgleda...", zaključi Miroljub.
    "A kak'i su, kume, sad ovo avijoni sa nebesa?", uplašeno, prošapta Tihomir.
    "E, to ti je, kume, NATO pakt!", značajno, saopšti Miroljub.
    "Ih, bre, rođače, sad će gi iscijepaju k'o kuče masnu ponjavu!", kroz osmeh, reče Tihomir.
    "Eh, kume, pa neće im bidne prvi put, bre!", odgovori Miroljub.
    "I to što kažeš!", zaključi Tihomir i nastavi da posmatra novonastali krkljanac.

Pošalji komentar!

19 January 2008 - 7:33 PM

Poslao/la Atajlo

Ovo bi trebalo da bude satirično. I jeste.
I duhovito. Duhovito je.
I dobrim delom istina kroz metaforu. Istina je, skoro bez metafore.
Al' ne smejem se, zbog samo DVE REČI iz celog teksta.

Al' svejedno, hvala što si ga napisao, Rastko.
(Patetika bila nezaobilazna!)