Nakon, nekoliko, talasa, nezapamćenih, vrućina, u Srbiju grunu jesen. Odjednom, preko noći, kao da nije septembar. Pošla deca u škole, a sa njima krenula i kiša da pada, pa sve potruli. Ipak, u jednom selu podno Maljena, pokraj, velelepnog, kolskog puta, sveže presvučenog asfaltom, zasela dva, autentična, srpska seljaka i, ne obazirući se na propalu letinu i zimu koja dolazi, bistre geostratešku politiku.
 "Je li, bre, Milorade, vide li ti one Crnogorce, kako nam, sveca srpskog, Filariona, šikaniraju?", upita Radisav, uvijajući cigaru, jednom rukom.
 "Misliš, Filareta?", brecnu se Milorad.
 "Ja, ja, tog... što ne jede!", ispravi se Radisav.
 "Ma, ne rade oni to zbog njega, nego ćeraju inat, nama!", prodra se Milorad.
 "Al' im zato, naš Velja, dobru, čorbu zapržio.", sa ponosom u glasu, reče Radisav.
 "Jes', vala, ne znaju kud će. Ta, nismo mu mi džaba ovu spomen ploču, još za života, podigli.", još ponosnije izjavi Milorad.
 "Pa da, vidiš kakva je lepa, a ima i klupa.", oduševljeno reče Radisav.
 "Ja turih i ono da ne bacaju smeću, bre!", ekološki osvešćeno, dreknu Milorad.
 "Ta ti je dobra! A kad Velja prođe 'vuda, pa zastane, pa iziđe iz auta, pa kad pomiluje spomen ploču i, sa suzom u oku, zasedne na klupu, a na klupi jabuka...", zaneseno, izdeklamova Radisav.
 "Kakva, bre, jabuka, crni Radisave?", zabezeknuto, upita Milorad.
 "Pa, znaš, ja mu svaki dan ostavljam na klupi jabuku, pa kad dođe, da ima šta da ga sačeka.", odgovori Radisav, glasom punim bratske ljubavi.
 "Vidiš, dobro ti je to, poneću mu i ja šulić rakije. E, a kad bi vladika ovde štrajkovao, ništa mu, bre, ne bi falilo!", reče Milorad.
 "Kakvi falilo, još bi se i ugojio! Vidiš, čim ga je Velja posetio njemu skočio šećer! Mora da mu je neku baklavu uvalio na mufte!", kroz osmeh reče Radisav.
 "Ha, ha, pa nismo ni mi Srbi naivni, svašta se pod bradu i mantiju može turiti, bre!", zaključi Milorad.
 U tom, niz blistavi, novi, put, ka njima stiže i neki čiča, starina iz Gojne Gore.
 "Tijosave, otkud ti?", u glas, dreknuše Milorad i Radisav.
 "E, bre, evo doš'o da se poklonim pred spomen ploču!", odgovori čiča.
 "Ima li šta novo na Dnevniku?", upita ga Radisav.
 "Eh, o'š'o Vladika u bolnicu, a ovi gi, crnogorski izrodi, pustiše da uiđe, a vladika, jadan, prekin'o se na tri pole, bre. Da mu Velja, onomad, ne dade baklave, sav bi se sasušio, ko lanjski bostan.", odgovori čiča.
 "U, bre, majku mu, pa to znači da smo pobedili?!", pobedonosno povika Milorad.
 "Ma jok, sinko, ispadosmo od Jevreja, majku im čivutsku, sve bi ja to posl'o, nazad, u Kinu!", mrzovoljno promrmlja čiča.
 "Ne pitam te za to, nego, pobedismo Crnu Goru, bre!", prodra se Milorad.
 "A, vi'š, pobedismo, jopet!", reče čiča gužvajući pokislu šajkaču.
 "Živeo Velja!", uzviknu Radisav.
 "Živela spomen ploča!", zavapi Milorad.
 "Amin!", prošapta čiča.

ĆERAĆEMO SE JOŠ!

 Za to vreme, budući predsednik Srbije, a sadašnji premijer, rešio da, još jednom, poput svog, slavnog, prethodnika, pobedi NATO pakt. Zaseo u kabinet, pozvao Matiju i Mihajlova i započeo sastanak na najvišem nivou.
 "Dejo, sine, jesi li doneo nacrt plana?", upita premijer, gladeći se po nosu.
 "Druže, premijeru, jesam!", kao iz topa, grunu Mihajlov.
 "I?", gledajući ispod naočara, opet, upita premijer.
 "Pa, ovako, plan se zove: "Kako, na što je moguće više načina, prekršiti Ustav koji smo sami doneli.", a ima i razvojne faze: Prva je, kako prevariti Borisa Tadića i ukinuti parlamentarne i sve druge izbore, kao, osvedočeno, prevaziđenu stvar. Druga je, kako uhapsiti Ponoša, poslati ga u Hag i dovesti Crvenu armiju. Treća je, kako postaviti premijera na mesto predsednika republike, a bez da se išta radi i četvrta je, kako pripojiti Srbiji Kosovo, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju i pri tome, zauvek, poraziti zle imperijalističke sile oličene u NATO paktu.", sa ponosom izdeklamova Mihajlov.
 "Nikad robom!", dreknu Matija iz nekog ćoška.
 "Dobro ti je to Dejo, a kad ćemo da uvedemo samoupravni sistem?", ozbiljnim glasom, upita budući predsednik.
 "Da, druže predsedniče, ne brinite, ima i to, u okviru prve razvojne faze.", odgovori Mihajlov.
 "I Trst je naš!", uskliknu Matija.
 "Odlično, Dejo, i kad počinjemo?", ponovo upita premijer.
 "Pa, druže Vojo, već smo počeli!", zadovoljno odgovori Mihajlov.
 "Ćeraćemo se još!", prosikta Matija iz, dubokog, mraka premijerskog kabineta.

RED PO RED

 A, u Beogradu i po celoj Srbiji, okupani, hladnom, jesenjom kišom, otegli se redovi... Red za mleko, pa red za hleb... Red za ulje, pa red za šećer... Red za vizu, pa red za benzin... Red za zatvor, pa red za groblje... Srbijo, vreme je da, ponovo, zbiješ redove!