Otom daje Miladinka naprasno, al’ iz samonjoj znani' razloga, promptno (obrati pažnju nataj važan strani reč!) prestala dadaje svom mužu Miladinu, najprese uselu pomalo šuškalo, potom govorkalo, inapokon, govorilo i javno – među prijateljima i komšijama, kod crkve, ukafani kod Rajka, među dokoličarima pred zadrugom, međ’ ženama ušoru... išire idalje.... A siroma’ Miladinse samo jednom, ali u najstr.pov., otom požalio svom daleko starijem komšiji Dobrivoju, a (ispaloje) bolje daje lično stao naraskršće i izjadose selu nasavglas, sve pritom udarajući izsve snage uDoboš. Sad, štajetuje, okreni – obrni, Miladinasu obešenog skinuli skruške u sam jedan cik zore. I sa’ranaje bila velika, i tugaje bila velika, jer nema kuće uselu Š. kojojse četeresgodišnji Miladin nije našao u nevolji, ai Inače. Miladinkaje zapomagala nasav glas čupajući kose i udarajući glavom osanduk, triputse rušila do Groblja, al’ dockan, bajo moj.

Jedini izsela koji nijebio prisutan na sa’rani, bioje stari Dobrivoje. Boliogazub...

*     *     *

-Dobrila... jel’si zaspala?

-Jesam, Dobrivoje... štasad oš’ viš kolkoje sati?

-Ček’ dav’dim: deset i... dvajspet. Ali, Dobriiilaaa...

-Ćut’tu, Dobrivoje, i spavaj! Ustajem u tri, poradi krava.

-Dobrila!?

-Aman, Dobrivoje, pa štaje sad?

-Slušaj ’vamo, Dobrila! Noćas, tačno u pet do nula-nula, dame probudiš.

-Ma... Dobrivoje, pobogu, p’jansi, pust’me da spa...

-Dobrila!?

-Jel’ti to treba tačno u ponoć, Dobrivoje? I što...?

-Jes’, u ponoć. Vešamse.

-Dobrivoje!?

-A...?

-A daseti ovešaš u tri, kadja moram kod krava, ionako ustaj...

-Nemože! U pet do nula-nula ili...

-Jed’ govana, Dobrivoje, pase sit na’rani! Spavaj tu, i nemoj dasi zucno više... p’jana budalčino!

-Dobro, ondakse taj čin odlaže za neki drugiput, al tisi kriva.

Napomena: autorse izvinjava štoje post oteg’o ko pijanpizdu, pa devastirane sise i sa’rana grbavca nisu mogli d’uđu u isti, paćemo otom nekom boljom Prilikom.. fala narazumevanje.