ima jedan bulevar u mom rodnom gradu b., skr.: bul. kralja a. e, tujsmo: jeboi njin kralj a. sasve svojom svitom, onom svojom seljačko-kraljevskom kitom! jer, preko pola veka tabanam ponjem’ i otkadsebe, onće zame ostati - bulevar revolucije. al’ jebo i revoluciju, nije ni to tema posta, negoje tema - poezija sergeja jesenjina, sosvrtom na samo jednu, a meni veoma dragu pesmu beznaslova, koja ide vako: „Sve što živi ožiljak (svoj) ima, od detinjstva, poseban, rân. Da nisam pesnik, ja među svima bio bih hulja il’ lopov znan.“ (itd.)

godinama tražim nekog komje maternji jezik ruski, damije pročita na ruskom, daje oslušnem i doživim onako kakojuje svojevremeno sergej j. izduše (i srca svog slomljenog) iznedrio, al’ – nema! niko nezna ruski, a ono malo svetine štoje nekad i učilo ruski, sapletese i razlupeta već na prvoj strofi. pa... nemož’to svako, padaga jebeš.

e sad... ima natom mom revolucionarnom bulevaru jedan mali, ali lepo skockan, novootvoreni restoran sbrzom (ruskom) hranom. ja tu up’o slučajno nedavno i izmomenta svatio dasu obe devojke koje tu rade – ruskinje! dobar dan, dobar dan. želite ruske piroške ssirom? jok, želim jesenjina. pažaluista? nisam gladan, nisam gladan... i danedužim priču, ona mlađa, ona splavim očima, obećami daćemije pročita kako dolikuje, samo dajojje donesem, il’ celu knjigu, neznaje napamet iljese neseća. i bi tako.

i konačno, jutros: dobar dan, dobar dan... (i gledam – starija je tu, a ona mlađa, štomije obećala čitanje, ocutna) ...svežije piroški? ma jok, jasamvam onaj sjesenjinom, akose sećate. ah, vi... pažaluista, jesli vi tagda skazali majakovskava? ja, majakovskog? jok! nevolem ni majakovskog ni njegov oblak u bermudama, rekosam – jesenjina. jesenjina volem. i rekosam (tagda) vako: vsjo živoje asobaj metoj otmječajetsja srannih por... (itd).

i, daskratim priču i nesporazum, zveknem iznebuha: OŠ’DA PUŠIŠ!? zbunilase, pocrvenela, oborila glavu pa kaže – možet! i izađemo u prvi haustor, ja za moj meki Fast, ona za svoj tvrdi VICEROY i izduvamo snogu po tri cigare, sveusput  olajavajući ovu današnju omladinu što u svojoj dvaj’sdrugoj nepročita ni tri cele knjige, nego vascelidan bleju po interneti, kafići, drogirause, piju, biju, vozu hameri a neradu ništa... i tobi, u najkraćem, bilo to.

Otom daje Miladinka naprasno, al’ iz samonjoj znani' razloga, promptno (obrati pažnju nataj važan strani reč!) prestala dadaje svom mužu Miladinu, najprese uselu pomalo šuškalo, potom govorkalo, inapokon, govorilo i javno – među prijateljima i komšijama, kod crkve, ukafani kod Rajka, među dokoličarima pred zadrugom, međ’ ženama ušoru... išire idalje.... A siroma’ Miladinse samo jednom, ali u najstr.pov., otom požalio svom daleko starijem komšiji Dobrivoju, a (ispaloje) bolje daje lično stao naraskršće i izjadose selu nasavglas, sve pritom udarajući izsve snage uDoboš. Sad, štajetuje, okreni – obrni, Miladinasu obešenog skinuli skruške u sam jedan cik zore. I sa’ranaje bila velika, i tugaje bila velika, jer nema kuće uselu Š. kojojse četeresgodišnji Miladin nije našao u nevolji, ai Inače. Miladinkaje zapomagala nasav glas čupajući kose i udarajući glavom osanduk, triputse rušila do Groblja, al’ dockan, bajo moj.

Jedini izsela koji nijebio prisutan na sa’rani, bioje stari Dobrivoje. Boliogazub...

*     *     *

-Dobrila... jel’si zaspala?

-Jesam, Dobrivoje... štasad oš’ viš kolkoje sati?

-Ček’ dav’dim: deset i... dvajspet. Ali, Dobriiilaaa...

-Ćut’tu, Dobrivoje, i spavaj! Ustajem u tri, poradi krava.

-Dobrila!?

-Aman, Dobrivoje, pa štaje sad?

-Slušaj ’vamo, Dobrila! Noćas, tačno u pet do nula-nula, dame probudiš.

-Ma... Dobrivoje, pobogu, p’jansi, pust’me da spa...

-Dobrila!?

-Jel’ti to treba tačno u ponoć, Dobrivoje? I što...?

-Jes’, u ponoć. Vešamse.

-Dobrivoje!?

-A...?

-A daseti ovešaš u tri, kadja moram kod krava, ionako ustaj...

-Nemože! U pet do nula-nula ili...

-Jed’ govana, Dobrivoje, pase sit na’rani! Spavaj tu, i nemoj dasi zucno više... p’jana budalčino!

-Dobro, ondakse taj čin odlaže za neki drugiput, al tisi kriva.

Napomena: autorse izvinjava štoje post oteg’o ko pijanpizdu, pa devastirane sise i sa’rana grbavca nisu mogli d’uđu u isti, paćemo otom nekom boljom Prilikom.. fala narazumevanje.

Kasam ja bio mali (jedno pe’šes’ godina) biosam opasno vešt Lovac na kućne muve grackog, ali i seoski’ područja. A dao bog, pa imalo ti’ muva sredinom pedeseti’ kolko oćeš. Moglose i izvoziti i dobro zaradjivati, dase ko tad dosetio, al tad nije bilo tako Pametni’ i Stručni’ Marketin’ ljudi ko danas.

Najmije Specijalitet bio da uvatim jedno desetak muva, probušim i’ sšivatkom i nanižem i’ na poduži konac, alda ostanu žive. Sad, neostanu žive baš sve, al ostanu vodeće. Ondak puštim konac snanizanim Stomoxydae ili Glossinidae i gledam kako leti Kehlikopter…

…Na sa’rani neke babe u selu B., jedan pop zapev’o kraj rake, a drugi, štoje stoj’o malo podalje, mrseći podužu i gustu bradu, nešto mantr’o sebi u nedra. Al’ čulaga moja biv. Kolezinica Mara. kako slaže: “Kol’ko dlaka, onol’ko mrtvaka…” Ta moja kolezinica (dežurne uši i oči Firme) sve uvek i pre svih čuje, al’ onjojću neki drugi Put.

Samosam to teo da kažem večeras. To, o muvama…

Dakle, sve je jasno. Naslov bloga je tu, pa je i red da se rekne po koja o Qurtz. listama, Poslovanju sa stanovništvom, Zelenim, i Kreditima za Sirotinju. Imase, možese. Dođite, natrćićemovas. Sosmehom. E sad… da reknem.

Vratilase pre mesec dana moja kolezinica D. ssahrane neke babe, svoje komšinice, u Ostr. Jeb’ga, nijejojse išlo, (ušoravala danima kiša pa razglibavelo) al’ redje das’ ode, jer koćekome akoneće svojsvome…? I pričami. (sad idu dve tačke)

Sedosmo za poduži astal u garaži i – jedosmo, i pismo… i bismo, dok, u neko Doba, stiže odnekud prasetina, al’ dizvineš, nekako… šuntava. Ma, nije nešto stom prasetinom bilo kako valja, pa počesmo da nagađamo: te maloje masna, te ovdeje nepečena, te maloje žilavo, a onde nije dovoljno p’…

A onda, ničim izazvana, izvali jedna (meni nepoznata) sredovečna žena smaramom, od prekoputa nas:

“Ma, nema te prasetine dok majka ne sahranjuje sina jedinca!”

U piz’ materinu, umal’se ne zadavih szalogajem, presedemi, ustanem i – odem.

I tako... svega ima u Božijoj Bašti.