I tako opet...

Budim se nocu bez ikakvog razloga i jednostavno osetim grotlo ljubavi u sebi.
Volim te bez ikakvog razloga, volim te bez icijeg presinga, volim te bez moralnih pritisaka, bez uslovnih refleksa, bez ijednog razumnog razloga, bez presedana, bez zadrski, bez icijeg znanja...
Jednostavno se probudim i onako topla i sanjiva uzivam u par trenutaka u kojima ne moram da se foliram, ne moram da krijem pogled, ne moram da pazim sta cu reci ili kako cu reagovati na Tebe...
Prepustim se toj emociji za koju mnogi nikad nisu culi; prepustim se i vrlo cesto cak i od tebe sakrijem to. Uzivam u rekapitulaciji onih kisovitih noci, onih sneznih noci, onih sparnih noci, onih vrelih noci i mirisa klima u raznim sobama i stanovima...prepustim se uspomeni na one trenutke koje sam, bice zbog zrelosti ili jedninstvenosti, zapamtila kao niti jednu ljubav pre Tebe. Kao da sam sa tobom otkrila kosmos, kao da sam dotakla zvezde u svoj pateticnosti te izjave. Poistovetila sam blagoslovenost pamcenja svakog tvog osmeha, svakog dodira, svakog pogleda kojim si mi dusu menjao i prisvajao samo za sebe, sa osecanjem kosmonauta koji je prvi krocio na Mesec. Mora biti da se on osecao isto kao ja one noci kada si se skoro zaljubio u mene...Mora biti da je on osecao istu grandioznu emociju, a niko nije to uspeo da shvati osim njega...jer on je dotako tlo neistrazenog kao sto si ti dotakao moju dusu svojom sustinom.

I tako opet...

Svake noci se probudim, vrlo cesto ti posaljm sms jer zelim da znas da postoji Neko, pa makar to bila i ja, ko te voli bezgranicno, skroz iskreno i nicim izazvano...

A onda...

...se javi i Zelja. Bezobraznica je to. Pritajeno ceka svojih 5 minuta i skoro da je osetim kako mi upliva u krvotok. Iscedi mi iz memorije svaku najezenost izazvanu tvojim dahom, svu glatkocu tvoga jezika koji se igra mojim usnama, sve mirise piva i viskija koji pomesani sa parfemom, isparavaju iz koze cineci neodoljivu esenciju privlacnosti. Omamljuje me i sama pomisao na to...

A znas...

...sinoc, u jednom trenutku, sam osetila taj miris...preko mene si posegnuo za upaljacem i nasmejao se sali koju je neko bacio na sto...i samo sam uzdrhtala, neprimetno, i pozelela te Jako...bas tamo, na ocigled svih onih opustenih ljudi koji su pod pritiskom vina odavali kroz salu svoja nezadovoljstva i neostvarene zelje...

Da li su zelje ostvarene ako se ostvare da niko ne zna? :)

Ne postoji čovek koji nema želje.
Želje se same radjaju u nama, postoje u nama, traže svoje ispunjenje ili jednostavno otćute ceo ljudski vek slomljene demantovanjem.
Ja sam Tvoja Želja.
Živim u tebi vrlo uporno, ne smanjujem se, ne nestajem, ne pretvaram se u fantaziju, ne bolim, jednostavno sam tu bez ikakve želje da se preselim u nečije drugo telo, u nečije misli i srce. Osećam te.
Svakim udahom me pomeraš, uvećavaš, daješ mi širinu horizonta i jačinu letnje oluje, čuvaš me i neguješ svežinom planinskog vazduha i ukusom rose sa dlana.
Želiš da me Ispuniš.
Tačno osetim dane u kojima me intenzivno želiš, u kojima ne podnosiš činjenicu da ne možeš da me ispuniš. Osetim kako me oblikuješ geometrijskim oblicima jedne požude i onda se prepustim, uživam u tvojoj moći da jednu jednostavnost pretvoriš u raznobojnu komplikovanost, da jednu naivu pretvoriš u apstrakciju jarkih boja i mutnih oblika koji kristalno jasno prikazuju obrise moga tela u ekstazi.
Tačno osetim dane, obično su to tmurni dani koji prete kišom ili kišni dani koji prete potopom, kada me želiš mnogo jače i mnogo više, kada izoluješ u sebi Tri Želje koje spojene u celinu čine Mene.
I zažmuriš...
I maštaš...
I prepuštaš se...
I ispunjavaš me...
... sasvim polako, bez ikakve žurbe. Skriven na mestu  do koga je teško doći. Skriven od sopstvenih strahova, od  radoznalih pogleda, od pretnji Nemogućnosti, od svih i svega...dostupan samo zvucima frule izgubljenog pastira i mirisu šume okupanoj kišnim kapima, sa trunkom zavisti što ti nisi kap a ja list...ili trava. Ili tek iznikli cvet. Ili čak kamen pod vodopadom u čijem huku ponekad pokušaš da me izgubiš.
Ne vredi...
Drznem se da te zabolim, da te sklupčam na vlažnoj travi, da te zarobim svojom postojanošcu, da te izazovem da me Ispuniš. Deo po deo..dok sva tri dela Mene ne spojiš u celinu...
Prvo Poželiš da te prekrijem plavetnilom pod kojim se grčiš, u kome se gubiš, od koga zazireš; plavetnilo koje dodiruješ vrhovima prstiju svaki put kad dočekaš zoru, umornih očiju i teškog zadaha.
Poželiš da saznaš koju nijansu mi dobiju oči kada sam pospana, tužna, vesela, zaljubljena, kada te jako poželim u svojim rukama, na svome telu, u svim svojim suštinama koje zjape neispunjene kao ova tvoja prva želja...
Druga ti se želja sama namatne iako je odbijaš, ona pronadje put  do tvojih misli i nenadano ti zaposedne psihički prostor urlajući da je ispuniš. A ti ne možeš. Jednostavno ne možeš... Kako da objasniš svojoj potrebi da je druga želja teško ispunjiva jer su moje ruke jako daleko, jer je moje telo preosetljivi na lagane dodire boja kojim bi mi oslikao ledja. Skoro da možeš da vidiš svaki poru  i osetiš miris koji vrelina cedi iz mene. Čuješ me kako se smeškam dok me latica krina golica ispod leve plećke.
Zapališ cigaretu da odganaš miris svežine...
Treća želja je najčistija. Nju čuvaš izmedju redova jer veruješ da je tako sasvim dobro sakrivena od radoznalih pogleda i zabranjenosti koje vrebaju iz svakog ugla gledanja. Pišeš o njoj i ne tražiš ispunjenje jer ona ti se delimično ispuni svaki put kada me potražiš u raznim Formama u nepravilnim oblicima mraka, u precizno oblikovanim svitanjima, u dodiru hladnog vazduha, u zvezdanom nebu i mladom mesecu koji te ne otkriva...
Ne ispunjavaš me jer znaš da ćeš  žaliti za svakim trenutkom koji nisi proveo pored mene...
Odbijaš da me legalizuješ u sebi jer znaš da sam narkotik koji stvara ovisnost, znaš da sam zabranjenost koju ne možeš promeniti, znaš da sam sinonim nedostupnim prostorima koje si pokušavao da osvojiš. Znaš da sam daljina za koju ti je jedan život malo da je dosegneš, znaš da sam Želja posle koje drugu želju nemaš...
A život bez želja bi se pretvorio u banalnu prazninu koja bi te otudjila od samog sebe.
Ispuni me.

Produzila se noc.
Neko bi kazao da se Dan skratio, ali taj Neko bi morao ziveti danju, a spavati nocu. Za nas koji krademo noc od usnulih, nebitno je skracivanje dana, vec produzetak noci, produzetak skrivanja i sigurnosti u mrklinama krosnji drveca pored reke.
Prava je steta sto ljudi prespavaju toliko neodoljivih tisina, toliko primamljivih mirisa gluvog doba, toliko predzorja i zora u kojima  pijane usne izgovaraju najcistije istine...
Cak i pokraj otvorenog prozora, samo stajati i cutati zajedno sa svitanjem, je  prava blagodet zivota. Ne spavati cele noci i jednostavno cekati da sve utihne, da radoznalost budnih posustane, da glad za svedocanstvom zabranjenog utoli svoje apetite, da lutalice usniju na tvrdim klupama, da jednostavno vreme Stane...Minut po minut, ispunjeni samo sobom uplovljavate u novo jutro i osecate samo svoje prisustvo na planeti. Nema auta, nema izduvne toksicnosti, nema zajedljivih pogleda i prefriganih prica.
Podignete ruke visoko i udahnete miris svoje koze pomesan sa shumom reke i zvukom tisine.
Razbistrite srce i dusu i osetite laganost jednog postojanja.
I onda znate...
Kristalizovane emocije zahvalno se utiskuju u amigdalu i sasvim lagano vas odvajaju od zemlje. Lebdite nad vrelim asfaltom koji se ne raduje suncu i plutate nad ledenom vodom koja ga zeljno ceka. Tu negde izmedju dve kontradiktornosti pronalazite smisao Sebe, pronalazite smisao sa Njim i nasmesite se dilemama i sumnjama koje su vec navikle da se igraju sa vama pre nego zaspite, prerano utonete u svet snova kao jedinu ponudjenu, realno prihvatljivu opciju za Beg od svakodnevice koja ne moze da se promeni. Dok je dan tako dug...
Mi, deca noci, Mi, ljubitelji mracnog, Mi, nocobdije, Ljudi koji vole sto ne bi smeli, Ljudi koji vide u mraku i osecaju pojacanim instinktima hladnokrvnog ubice, svaku promenu, svaki shum i svaku novu vibraciju u vazduhu, Mi se radujemo dugim nocima i uzivamo u jutrima.
Sedela sam na bedemu i posmatrala reku kojoj se tok ne moze zaustaviti. Moze nabujati od kise i snega ili se srozati na sramni status plicaka, ali ne moze stati i pretvoriti se u baru. Pozelim i ja tu karakteristiku, pozelim taj protok emocija u sebi, citavu bujicu reci, ponekad pad nivoa i inteziteta, ali nikako, nikako staticnost. Nikako jednolicnost koja je tako lako ostvariva u podrucju gde se navike postuju a promene osudjuju. Sasvim nenadano dobijem zelju da samoj sebi pogledam u oci ne bih li spazila promenu boje, rasirenost zenica ili sjaj koji se sve cesce pojavljuje bez ikakvog razloga.

sms: " Gde si? "

ja: " Neces mi verovati...na Bedemu? "

sms: " Ne mrdaj "...

Cekam da dodje i smeskam se. Lagala bih ako bih samo i pomislila da ce mi Njegovo prisustvo narusiti neko vanzemaljsko uzivanje u samoci. On zna da moze penetrirati u svaki sebicno uhvaceni trenutak prozivljavanja zivota. Da li cu disati vazduh ili Njega, sasvim je sve jedno - samo dok su obe opcije u ponudi.
Dolazi laganim korakom, doteran, pravo iz grada sa flasom piva u jednoj ruci i cigaretom u drugoj. Seda pored mene i mrmlja Dobro jutro sa osmehom. Gledamo zajedno u reku par sekundi koje bih tako rado prikucala za  Not Possible To Forget, ali znam da ce mi vremenom izbledeti miris njegove koze izmesan sa dahom piva, nikotina i orbita. Posmatram ga par sekundi i okrecem mu glavu...Ljubi me kao prvi put. Bez reci. Jednostavno sedimo pored reke dok svice i ljubimo se. A zajedno imamo 63 godine! Puknite dusebriznici, prespavacete jednu zabranjenost!
Jezik mu je gladak, kao da nema nijednu kvrzicu kojom bi osetio ponudjenost; neobjasnjiva slatkoca se sliva u mene i igra se. Igra se mojim usnama, igra se mojim jezikom, igra se mojim osecanjima. Ne dodiruje me. Ne zatvara oci. Ne prepusta se. Jednostavno me ljubi i izaziva reku da ga pozeli u sebi kao sto ga ja zelim. Testira Mene uporedo sa Majkom prirodom kojoj je on verovatno omiljeno dete, jer svaki je roditelj slab na skoro neprihvatljivu savrsenost.
Desnom rukom me hvata za vrat i preuzima apsolutnu kontrolu nad svim mojim zeljama. Nemece mi svoje zelje koje su tako prihvatljive da mogu osetiti bol do srzi kostiju dok prihvatam sve sto nudi. Ustaje i jednostavno se ukalupljuje izmedju mojih butina.
U samo jednoj jedinoj nanosekundi mi prolazi kroz glavu da smo u centru grada iako se cini da ceo grad spava, ali to je prekratko da bi se aktivirao bilo koji alarm u meni. On zna sta zeli tog trenutka, a ja ... ja sam tu da se povinujem Njegovim zeljama.
Dve lososti oblikovane u savrsenu uzarenu loptu koja leti kroz vreme, vazduh i krvotok, spojene spontanoscu koja je zabranjena pred svitanje, isprepletane strastima i zeljama i ovekovecene prvim zrakom sunca...ne mogu razdvojiti ko je vise bio U Kome tog trenutka, da li On u meni ili Ja u njemu, ali je cinjenica da ce se zadugo zadrzati ...
Znoj, slan i obilan, neshvatljivo iscedjen iz koze sasvim laganim pokretima i dugim dugim dugim pogledima, zadrzavanje vazduha a onda sapat koji razbija sve tisine ovog sveta:

" ...volim te "

" ...vise se necemo vidjati" ...

Odakle odjednom ova buka?