Pozelim da ucinis onu magiju kojom izvuces iz mene sve ono najbolje, sve one strasti koje se sliju u tekst posvecen tebi, a prisvojen od mnogih, pozelim da me dotaknes kao nekad, sasvim nezno, da ovako udaljena mogu da osetim tvoju ruku na svojoj nadlaktici i da se najezim od stiska koji postaje cvrsci kako moja zelja za tobom raste. I onda pozelim da budes tu. Inside.
Znam da se divis mojoj sposobnosti da zongliram desetinama scenarija u kojima te iznova i iznova zavodim, znam da znas koliko sam svesna svoje verbalne moci kojom mogu da preobratim ili se jednostavno obratim kome god pozelim  i u zavisnosti Kako pozelim da budem ( ili ne ) shvacena.
Nizem za sobom secanja i pokusavam da dozovem one emocije s kojima sam se budila, one osecaje s kojim sam se uspavljivala, one ceznje u kojima sam grcala kao u sopstvenom fetisizmu, zarobljena, kao neka dijagnostikovana Luda stvorena da cedi pozudu iz slucajnih prolaznika i kaznjava sve one koji bi se prepoznali u njenim recima.
Znas, pisala sam puno puta o mirisu ljubavi jer ne verujem da ljubav ima lik, ne verujem da ima ukus  osim ako to nije spermint na tvom jeziku, ne verujem da ima oblik jer nezahvalno je nadati se da je oblik ljubavi identican savrsenim trbusnjacima, ali zato miris procvale lavande tako blisko opisuje Ljubav. I ja duboko udahnem taj miris svaki put kad pomislim na tebe. Nema crvenih hodnika i uzareno narandzastih obrisa strasti, nema ludacke privlacnosti i nepodnosljivog magnetizma koji je nemoguce objasniti jednostavnim logicnostima, samo miris jednog procvalog cveta koji smiruje i opusta...
I tada pozelim da te poljubim socno, sasvim lagano i dovoljno socno da sa svake tvoje kvrzice na jeziku i brazde na usnama iscedim med lavandinog cveta...

...mozda bih tako spoznala ukus ljubavi.