Desavalo mi se par puta u zivotu, ali nikada ovolikim intenzitetom. Desavalo mi se da dokazujem samoj sebi koliko je grandiozna moc autosugestije. Desavalo mi se da se prepustim masti kao jedinom leku koji ima efekta. Desavalo mi se da uronim u fantazije, najnezamislivije, najnerealnije, najfantasticnije. Desavalo mi se da svesno reziram predstavu " Iluzija" i odigram ulogu zivota. Desavalo mi se da se teleportujem mislima tamo gde me najmanje ocekuju. Desavalo mi se da osetim emociju koja mi nikada nece biti u vlasnistvu. Desavalo mi se da se uhvatim u kradji uzbudjujucih misli koje uzrocno posledicno izazivaju treperenje tela koje zudi za vrelom vodom u djakuzi kadi, koje zudi za ostavljanjem zrnevlja strasti u uzburkanim vodenim kruzicima koji masiraju, golicaju, provociraju. Desavalo mi se da pronadjem skroviste u modifikovanju proslosti zamisljajuci one cuvene intrige " sta bi bilo da je bilo". Desavalo mi se da pronadjem utehu u aranziranju buducnosti koja bi bila reprezentativno prikazana na popularnim sajmovima ikebana, rukama napravljena, ocima neshvatljiva, culima tako neodoljiva.

Desavalo mi se da osecam kozu pod prstima, svesna da je nikada necu dotaci. Desavalo mi se da budem opijena mirisima koje nikada necu inhalirati. Desavalo mi se da se obmanem recima koje nikada necu cuti. Desavalo mi se da se razbolim emocijama koje nikada necu osetiti. Desavalo mi se da volim bez trunke ljubavi, desavalo mi se da budem voljena bez trunke strasti. Ali nikada, nikada mi se nije desilo opsesivno stanje nepodnosljive zelje za jednim muskarcem koga nikada necu imati. Nikada mi se nije desila uzasna zelja za necijim telom bez ikakvih afiniteta za emocijom. A smesno je, kazali bi neki paradoks pravi, da prvi put imam kristalno jasnu kuglu u svojoj glavi, sta zelim, kako zelim i samo trebam pruziti ruku i imacu - a ruka je olovno teska odjednom. Sva lakoca prihvatanja ponudjenog, odjednom je iscezla, izgubila se negde u jacini opsesije sa kojom se borim danima. Opsesije koja ne jenjava. Koja se uvelicava. Koja postaje pravi neizdrz.

I palim cigaretu posle dvadeset i kusur dana, gadim se prasnjavog ukusa nikotina koji mili po jeziku i nepcetu, razmisljam, " da li bi takav ukus imala njegova tecnost u ustima", razmisljam, " da li je identicna aroma marlboro-a", razmisljam, da li ce shvatiti opsesiju koja se odigrava u mojoj glavi, dok bude citao ovo". Duboko uvlacim dim, ne mrzim se niti osecam slabom jer sam ponovo unela par stotina otrova u sebe, samo razmisljam, " kada cu ga imati za sebe" ...jednu noc. I ne mrzim se jer odajem opsesiju koja obelodanjuje ociglednu zelju za grehom koji se izgubio u presedanu moralnosti, i ne stidim se otvorene ponude za kolektovanjem jos jedne lake kapitulacije. A pod rukama mi klizi glatka koza koja prekriva kicmeni stub, na usnama mi bridi laganost ispitivackog poljubca i kozu mi przi pogled iz koga proistekla je ova moja opsesija...