Napisala sam sinoc ogroman post, divan post, iskren post. Tek izasla iz kade, mirisljava i vrela, jos uvek pod utiskom druzenja sa onom losom Ja, dopustila sam jednoj fantaziji, fantasticnoj fantaziji da istekne iz mene direktno u font. Ali kad kliknuh na posalji, shvatih da je veza pukla ko zna koliko pre toga. Gone for good. Oh well...

Jedina dobra stvar koja je proizasla iz toga je ta sto sam sanjala celu tu fantaziju, uzivala u njoj u rem fazi i verovatno se smeskala. Volim te snove koji mi kanalisu emocije. Tajne emocije. Ja ih tako zovem jer samo ja znam da ih posedujem. Nisu dostupne nikom drugom, trecem, cetvrtom...samo meni.

Necu sada pricati o detaljima tog sna. Neka ostane tamo gde je. U snu. Za javu je ionako, previse dobro sve to, da bi bilo istinito. Neka ostane i On tamo gde mu je mesto, tamo gde jedino mogu da ga imam za sebe kad god pozelim - u Fantaziji. Neka ostanem i ja gde mi je mesto. Bosim tabanima cvrsto na tlu, svoja i svesna. Dovoljno je sto se ponekad srecemo On i Ja u mojim snovima, u mojim fantazijama uronjenim u mirisljave kupke i obavijenim plamichcima svecica sa mirisom cimeta. Jutro nas odnese isto kao i ispustena voda iz kade koja nepovratno odvede jednu emociju u obliku providne tecnosti, jednu fantaziju, jednu zelju ... pravo u kanalizaciju. Zar to nije pravo mesto za neostvarenosti?

A cudno je to, kako jedan greh, kako jedna gresna misao moze biti tako "cista"...so pure.