Nemam u glavi klip kako prinosis ruku usnama , povlacis dim i vec sledeceg trenutka osecam miris nikotina u nozdrvama. Valjda zasto sto su me tvoje ruke zarobile u uzasnoj fantaziji tamo i tada. Znala sam da su lepe, ali nisam ocekivala da su savrsene. Ne znam moze li neko da shvati ili pak da li je mogao da primeti, dok sam naizgled smirena, a bila sam, pricala o koje cemu, zamisljala kako noktima blago jezis moju kozu. Prelazis preko ledja prvo, spustas se do butina i povlacis ruke na gore gledajuci me u oci. Kontrolises mi uzdahe, plime i oseke endorfina, izvijas me, apsolutno kontrolises - mogao bi. To je ono sto me je zateklo. JA sam navikla da imam kontrolu nad svim[e] sto moze da se kontrolise. TI si trebao da budes zarobljen mojim usnama u fantaziji koja ce te izludjivati u ovakvom nekom  jutru. Ali dobro...kazu da je zdravo imati fantazije ( jedino se endokrinolozi ne slazu sa tim).

I sta sad?

Sada imam materijala za pisanje hiljadu i jedne fantazije, koja bi mogla da se odigrava na hiljadu i jednom mestu,  sa hiljadu i jednom recenicom koja ce izmamiti hiljadu i jedan uzdah, materijal koji je izuzetnog kvaliteta, vazno je samo vesto postupati sa njim jer i najmanja greska ce ga ostetiti i klasirati u "nekvalitet". Zato moram pazljivo, korak po korak, konac po konac, da provlacim kroz taj materijal najfinije niti satkane od svih onih bura u meni dok spokojno sedeh; moram da pazim da ne pogresim u kroju negde, da ne ispadne jedan rukav veci, da ne zasijem dzepove naopako - savrsen materijal, za savrseno skrojenu fantaziju. A fantazija ce ti stajati saliveno. Ja nikada nisam bila obucena u tako lepu Fantaziju koju je neko skrojio bas po mojoj meri i nacinio me neponovljivom i fascinantnom. Pih...

I kako sad?

Nastaviti kao i pre, ne pricati o bilo cemu vezanom za tada i tamo, iskoristiti svoju inteligenciju za niski cilj ignorisanja ociglednog, nabaciti smajli i keZz i terati dalje ....i dalje...jos dalje...Nisi dovoljno daleko!!! Jebote, nisi...ne postoji " dovoljno daleko" kada imas nagon da necije ruke ljubis, da necije prste oblizes, sasvim polako, jedan po jedan, sa strastvenim apetitom i neizostavnim zadovoljstvom. Kada vodis konverzaciju i ljubav u isto vreme, na ocigled sviju, i osecas da bi samo jedan dodir mogao da te dovede do vrhunca, nezapamcenog, neponovljivog, nezadrzivog. O poljubcu ne smes ni da razmisljas jer ces izgubiti kontrolu. Sama naznaka spustanja usana na glatku belinu koja mirisom mraci svest, izaziva turbulencije u stomaku od kojih se dize dijafragma i preti izazivanjem kardio-vaskularnih problema. Anatomska jukasta - secas se? Tako komplikovana rec, za jednostavnost zvanu poljubac.

I onda?

Okrenem ledja, odem, koracam cvrsto, kao general koji je upravo izgubio bitku, ali ne i ponos. Zadrzavam vazduh da ne izleti iz mene miris koji si ostavio u plucima, svadjam se dok idem prema kolima, sa alter- egoicom koja tvrdi da sam TREBALA, da smo TREBALI, da je TREBALO da se desi. Teram je u tri lepe i vracam se na pocetak:

Ja dolazim, pogledi nam se susrecu i prepoznajemo se. Sta smo jos prepoznali u trenutku? Bliskost. Ja sam prepoznala bliskost izazvanu zadovoljenjem cula vida, zatim ide culo sluha, culo mirisa, a onda kao kruna - culo dodira. Jebote!!! Jesam li ja jedina osetila toplinu koja se obicno pronalazi u sigurnosti onih koji su pored nas iz ciste navike, previse vezani uspomenama ili moralnim obavezama? Jesam li ja jedina osetila na trenutak kao da mi je bas tu mesto, bas tada, bas tako? Samo ne tako kratko...Ne! Htela sam duze, cvrsce, bolnije, posesivnije, blize, jace, neznije...Htela sam da se teleportujemo negde gde bismo bili sami, gde ne bi morali recima da odrzavamo distancu i zavaravamo potrebi trag. Nagon! Zivotinjski nagon ugusen hiljadama citata moralnih nacela i zatrpan svesnoscu potencijalnih gubitaka i gubitnika u slucaju "da se desi" ono sto dusa iste. Ali ne! Previse smo svoji da donesemo pogresnu odluku. Mada...ziv covek - gresi. Imam osecaj da bi mi to bila najlepsa, najpoucnija, najuzbudljivija  greska zbog koje se nikada ne bih kajala. Bila bi samo moja. I tvoja. I nicija vise. Greska?

Eksplozija!

Lezem te noci u krevet. Sveza je noc, pokrivam se do brade. Rukama setam po telu i sasvim spontano se odnekud pojavljuje osecaj nepoznatih prstiju po listovima, nemirnih prstiju koji blagom jacinom prelaze iza osetljivog dela pozadine kolena, ne staju, dalje do unutrasnjosti butine - uzivaju za trenutak u glatkoci koja mami. Zgrceni prsti se protezu, dlan se spusta i memorise mekanost unutrasnje loze. Prsti traze nesto - nastavljaju dalje, tacno znaju put, zedni su...a onda osete prvo glatki pesak malog ostrvceta koje mami za ostankom. Napipava vlaznost i odmah zatim uranja u toplinu. Otvaram oci i gledam te kako se gubis u provaliji fantasticnih emocija, cula uzivaju dok razum odbija da se ukljuci. Savrseno prijanjas uz mene, na meni, u meni . U trenutku osecam da bih mogla da te imam u sebi danima, nocima, mesecima.

Pusi mi se. Bas bih zapalila cigaretu. Ali ne...

Kasno je...

Sutra je novi dan...

Neke stvari jednostavno treba ostaviti U Proslosti...( trep trep)

Dobro Vece Dobri  Ljudi...( naklon:)