Kupim danas ceri ovakve ( vidi sliku ) baloncice. Srek je na ambalazi, pa zato. Opsednuta je Srekom ovih dana iako jos uvek nismo usli u trocifreni broj gledanja Sreka 1, 2, 3. Odusevljena krece odmah da duva kroz krug i pravi sto veci balon.
" Daj mami da vidis kako se to radi", rekoh ne izdrzavsi da se malo potsetim kako je nekada bilo divno ziveti u spokojstvu pene i sapunice razlicitih boja i velicine.

"Mamaaaaaaa! Ostavi meni malo!", cicija mala. A taman sam se zaigrala. Smiruje to "ispuhavanje" vazduha koga ionako malo imam u rezervama. Svaki baloncic me je vracao, moram da priznam, u staru ulicu Jovana Skerlica. Uspomene krenuse da se oblikuju savrsenim krugovima raznih velicina koji su golicali prste u slucaju prevremenog rasprsivanja. Vratih joj Sreka i uvalih se u fotelju da malo citam knjigu, ali vec mi dusa bese teleportovana u Skrelicevu ulicu. Pod prstima sam vec osecala male staklene kuglice i skoro da sam mogla da cujem iritirajuce " Sleki!" debelog Nenada koji je vazda poslednji to uzvikivao, ali kudikamo najglasnije. Poznata prasina na rukama od kopanja rupa, odjednom je rasirila miris detinjstva. Mala Ana, Velika Ana, coka, Sisata Natasa, Zivce, Debeli Nenad, Veliki Sale i ona mala plava, od zive bruke ne secam se imena. Svi se skupili oko mene. Menjamo slicice. Tapkamo. Od nekuda se pojavljuje moja baka sa prekornim izrazom na licu; opet sam zakasnila na rucak. Smrsacu, boji se ona. Ili je deka opet kupio citavo pakovanje zivotinjskog carstva pa je nestrpljiva da vidi moj odusevljeni izraz lica i skok na deku.

Spontano se vratih u to neko " srecno vreme" koje cini se, nije postojalo na ulici. Crtani u 19:15 je iskljucivao svesnost trenutne lokacije u Suncevom sistemu, dok bi poznata spica dnevnika, oznacavala odlazak u kupatilo posle koga je sledilo oblacenje mirisljave pidzame i odlazak na bespogovorni pocinak. Sve te neke sitnice koje ostase memorisane u nekom bezbriznom delu svesti, ponekad tako znaju da ponesu u afektu rekapitulacije moga odrastanja. Kamaj- Kamaj mi je bila uza specijalnost i omiljena igra dok nisam dobila blatnjavom grudvom sa skrivenom kamencugom u sredini, od Debelog Nenada koji nije podnosio da bude "kamajnut". Posle toga mi je lastes(z?) postao prva omiljena igra. Mala Ana i Coka su bile rodjene sestre i zajedno nisu bile visoke koliko Velika Ana. Vecito spremne za akciju "Uvaljivanje u nevolje", bile su vrlo opravne u kradji procvetalih lala iz cika Brankovog dvorista.

Eh, kakvo je to vreme bilo. Da mi je samo da jedan dan mogu svoju decu da teleportujem tamo, da osete savrsenu harmoniju decijih radosti. Nisam odavno videla bilo u skoli ili na ulici, da se neko igra Trule kobile. Izgleda da je ta igra "istrebljena". I lastes (z?) ne vidim da privlaci devojcice bilo kog uzrasta. Eeee, a ja sam bila faca onomad kada mi je mama donela iz Grcke sareni lastez. Kakvo je to kraljevski osecaj bio da se sve devojcice guraju oko mene i cepisu na razne nacine, ne bi li odigrale jednu " emu" na mom sarenom lastezu.

Planika, Alpina i Yassa - kakve su to firme bile! Doduse i danas su dve od tri jake, ali tada su bile najjace. Roze simike ( poluduboke) koje je debela Maja morala da kupi dan posle mene, su ostale zauvek zapamcene, jedine od mora obuce koja je prodefilovala mojim stopalima. Tada je plavooki Gagi i primetio da postojim. Doduse, jest` bila bas drecava roze boja, ali stajale su mi ko salivene. Secam se da sam jednom u kratkom sprintu do barake sa uzinom, izgubila levu roze cipelu, a bas plavooki Gagi mi je doneo. Mesecima sam se osecala kao Pepeljuga. Cak sam i kucu par dana cistila na opste cudjenje ukucana.

Kras expres i bajadera, Domacica i Fruktal u onom "neponovljivom" pakovanju na kojem si morao izbusiti dve dijagonalne rupice inace bi se polio sokom, ostace zauvek  u folderu sitnih radovanja. Nekako je uz Lineu i cuvenog krestavog coveculjka koji je pricao nerazumno, usko povezan ukus toplog krasa. A onda carstvo snova i potajno radovanje "Zar opet?!" dorucku - pogacice i jogurt u casi od koga nam nikada nije izasla groznica.

A tek Sandokan kad se pojavio! Kakav je to dasa bio! Tirkiznu majcu sa njegovim likom sam ponosno nosila cak i kada me je Ivica nazivao "daskom". Jednog dana je stvarno preterao i dobio je daskom po glavi ( nasla se tu slucajno, odvaljena od nekog starog skolskog sola). Tada sam odmah posle pizdarije u Divljanima, uplasila da ce me stvarno izbaciti iz skole.

Crni trikoi i uzasan bazd Julijane koju je za maler, pubertet uhvatio pre svih nas, zauvek su stvorili averziju prema sintetici. Pad sa grede je zauvek stvorio fobiju od visine. A razredna koja mi je predavala fizicko, je zauvek stvorila ljubav prema ekipnim takmicenjima ( nije vazno u cemu).  Sada vise ne cujem da se odrzavaju takmicenja izmedju skola u " najvecim glupostima" medju kojima je i najbrze prozdiranje sam-pite. Nikad je vise od tada nisam okusila. Ali diploma jos uvek postoji u arhivi koju moja mama cuva sa sve corpus delic fotografijama i iseckom iz novina posle koga sam folirala par nedelja da sam  zarazena nekom nepoznatom bolescu, samo da ne idem u skolu dok ne zaborave na moje lice umazano belim samom kroz koji se probijao osmeh bez prednjeg zuba.

Eh, kakvo je to vreme bilo. A u pozadini se cuje Modern Talking sa fantsticnim izvlacenjem refrena " You`re my heart, you`re my soul" i ruka plavookog Gagija se u polumraku Saskine sobe, bas na njen rodjendan, polako primice mojoj - istoj onoj koja ga je vec sledeceg trena tresnula po prstima. U to vreme nista nije bilo " na izvolte'. Za sve si morao da se pomucis...:)