And we gave it time
All eyes are on the clock
But time takes too much time
Please make the waiting stop.

Kisa je ovih dana jako trazena. Postala je jedno od onih sitnih zadovoljstva koje je tesko priustiti. Siva boja, ne tako omiljena, naglo je usla u modu i totalno je IN da se seta pod sivom kapom nebeskom iza koga se sunce verovatno bezobrazno kezi. Ljudi kao ljudi, nikad zadovoljni. Ponekad mislim da postoji jedan soj ljudi koji je jednostavno izabrao da celog zivota gundja i ne bude zadovoljan. Ako je kisa - sto je kisa, ako sunce przi - sto przi, ako sneg veje - kad ce leto, kad dodje leto, najlepsa je jesen - i tako u krug.

Meni licno ovih dana, kisa je pravi melem. Volim ja sunce. Volim ga vise od svega. Ali iscrpelo me je posteno ovog leta. Uzelo mi je i poslednji atom snage. I neka je; dosta sam kukala da imam visak energije. Sada je vise nemam. Ako proporcionalno rasporedu toga dana, ne rasporedim energiju - ugasila sam. Jednostavno osecam da ako makar i trunku vise ulozim negde gde nije ta trunka predvidjena, klonucu. A nema ko da me dize. Nema ko da mi da snagu da se uzdignem i nastavim, da stisnem zube i ispravim kicmu. Samo sebe imam. Samu sebe moram da nosim i iznosim svakoga dana. A to je ipak sezdeset i kusur kila. Nije sala.

A samo malo radosti bi pomoglo. Samo malo iscekivanja poznatog. Samo malo nadanja nepoznatom. Samo malo cistih emocija u bilo kom obliku. Samo jedan mali kutak za beg i prikupljanje energije. Samo neki neugledni cosak za apsorbovanje pozitivne energije i revitalizaciju umornog kicmenog stuba. Samo par reci. Samo jedan dodir. Samo skriveni pogled. Samo da mogu da se sklupcam par minuta dnevno u centar necijeg sveta, lakse bih nosila svakodnevicu koja me budi, i u postelju obara...