Ljudi koji tvrde da sami sebe najbolje poznaju, zive u uzasnoj zabludi. Sami sebe nikada ne uspemo da upoznamo jer ne tezimo ka sustinskim upoznavanjem lisenog emocija, ne tezimo upoznavanju onog sirovog dela sopstvenog postojanja koje ima ili nema svrhu. Ciceron je kazao da " svako je sebi najmanje poznat" i ja to tvrdim iako nisam Ciceron pa me niko ne uzima za ozbiljno.

Kada smo zaljubljeni mi smo kao parcici plastelina - dovoljno "razgnjecani" toplim rukama i spremni za oblikovanje po modelu tudjih zelja. Ukalupimo se jednostavno u tudju pozudu, ponekad se oblikujemo tudjom pohotom, katkad se jednostavno izlijemo iz tudje sujete, ali nikada ne ostanemo svoji i ne zadrzimo oblik sopstvene duse. U toku ljubavi upadamo u razne procese spoznaje onog " dobrog" dela nas samih koji je lako prihvatljiv i daje nam polet i zanos zbog koga cesto citiramo ko zna ciju umotvorinu da " ne volimo u tim trenucima ono kakvi jesmo, vec ono sta jesmo dok smo sa osobom koju volimo"; i to je istina. Lepo je Jung kazao da " kosmicki letovi su bekstvo od sebe, jer lakse je dopreti do Meseca, nego prodreti u sopstveno bice", i to je druga istina.

Razmisljajuci o tome shvatih da je strah ono sto nas blokira da idemo do same srzi upoznavanja; strah od onoga sto bi mogli da pronadjemo ili ne, na dnu, strah od spoznaje/saznaje/doznaje svih onih mracnih tajni koje uspesno demantujemo i potiskujemo sujetom. Tvrdila sam da ljubav NE MOZE da boli i da NE boli. Svrsetak ljubavi ostavlja gorak ukus ravnodusnosti u ustima onog ko ostavlja i opori ukus boli cije je zariste u sujeti onoga koji je ostavljen.Ulazemo sve najbolje iz sebe, u nesto prolazno, trosimo se, mrvimo, ronimo, rasclanjujemo, a onda kada ostavimo za sobom period u kome smo voleli i bili voljeni, istrosivsi sve dobro iz svih tajnih rezervi, pogledamo panicno u pepeo u kome leze ti dragoceni delovi nas, procerdani, ubuduce nikako ili pak tesko upotrebljivi, pocnemo koprcajuci se da pravimo bilo kakvu vazdusnu turbulenciju ne bi li uspeli da razgorimo potencijalni zar koji osta skriven pod sivilom prasnjavog pepela, zar koji samo najuporniji razgore ili oni bezgranicno srecni. A svako ko je ikada pokusao nekog zimskog jutra da razgori zar od prosle noci, zna koliko je to tesko i vrlo cesto nemoguce.

"Mera naseg spokojstva je mera ulozenih napora da se ono ostvari. Nasa sudbina je bolna nesigurnost, stalna borba za cvrstu tacku oslonca. Vazno je shvatiti, da ta tacka mora biti u nama, sicusno jezgro koje je svojstvo svega postojeceg, na koje se valja osloniti, po njemu upravljati. Nase oruzje pri tom jesu - hrabrost i volja koja je iznad inteligencije" - pise teta Nada u knjizi koja me je prvim stranicama inspirisala da zapocnem ovaj text. Celog zivota svesno ili ne, trazimo tu famoznu tacku oslonca, ali na pogresnom mestu - u drugima - ne shvatajuci da je ona u nama, u samom centru savrseno zaokruzene sustine, precizno zacrtana i jako tesko nadjiva. Jako tesko.

Zanimljiva je cinjenica da cak ni povrsinski ( vizuelno) ne mozemo da sagledamo sebe u pravom svetlu i pronadjemo tacku koja bi vazila za nasu deklaraciju, bar code - provuces i vrednost se pokaze na ekranu razuma. Ljudi iz razlicitih razloga ulazu u sebe; neko vise polaze na intelektualno razvijanje, neko vise daje akcenat telesnom usavrsavanju, ali u oba slucaja provokacija ili inspiracija za tim usavrsavanjem ne polazi IZ nas. I to je jace od nas, to je nesto sto ne mozemo da kontrolisemo niti razumski da definisemo odgovarajuci tom definicijom na ZASTO je to tako. Trazimo neku harmoniju i smisao za lepim, kvalitetnim i bogatim. Gubimo se trazeci zadovoljavajuci izgled u ogledalu koji bi nam obezbedio dusevni mir i prekopotrebnu sigurnost koja bi obezbedila cvrsto koracanje po bulevarima slomljenih snova i neispunjenih zelja.

A onda jednoga dana, ugledamo negde u daljinji oganj u kome cemo izgoreti, oganj naseg nesavrsenstva, telesnog i intelektualnog, oganj koji ne mozemo zaobici u kome cemo skoncati kao i sva nesavrsena ljudska bica i odjednom shvatimo gde se nalazi ta tacka; odjednom shvatimo svu senzibilnost te tacke, toliko puta dotaknute tudjim recima ili delima, toliko puta pregazene teskim djonovima, toliko puta ignorisane i demantovane. Ugledamo tacku koja je bila prekrivena raznim strahovima, paranoicnim izmisljotinama kojima smo sebi davali pokrice za neka dela ili nedela. I pred samo sklapanje ociju shvatimo da je ta tacka nasa zenica, tako ocigledna i tesko dokuciva, a ipak vrlo vidljiva. Ne dobijaju se odgovori u sjaju oka, to je vestacki sjaj, vec u skupljenoj zenici koja se skoro izgubi pod invazijom jakih suncevih zraka ili pak proguta crnilom boju oka, u apsolutnom mraku.Ali onda smo vec preumorni od dugogodisnjih pustolovina, traganja, jurcanja za neostvarivim, stvaranja hibridnih osecanja pripadanja, jadikovanja ili pak usiljenih radosti, iluzionih ljubavi ili cudnih matrica mrznje prema svemu sto nas razdvaja od zivotinja; previse smo iznureni da bi mogli da se prvi i poslednji put zagledamo u tu tacku naseg susinskog Ja, koja je toliko puta krila odgovore na sva pitanja; i kao i celog zivota do tada, lakse nam je da sklopimo oci i bacimo sve, ukljucujuci i sebe, u zaborav, no da iskamcimo jos malo snage iz jacine volje i makar na trenutak sagledamo celu proslost pomirljivo, prihvatljivo i sa ljubavlju.

"Nisu bogatstvo isluzene zelje, vec one koje nismo isluzili i kojima hranimo mastu, neograniceni i neotudjivi posed u kome jedna uz drugu cvetaju nada i patnja"...

A samo jedan dodir, sasvim lagan i nezan, moze da nas promeni i natera nas da sirom otvorimo oci uzivajuci u skupljanju zenica pod intezivnom svetloscu nabreklog meseca koji svojim sjajem otkriva odgovore na sva pitanja, nudi resenja za sve neresivo i odganja aveti sa kojim se borimo kada sklopimo oci i pomracimo Um strahovima koji datiraju u proslosti...