Od malena imam naviku da posmatram ljude. To je valjda zato sto sam vecinu detinjstva provela na autobuskim stanicama, zeleznickim stanicama, aerodromima, hotelima, motelima, restoranima. Puno stvari je ostalo pecatirano cestim boravkom van kuce. Ne daj Boze da mi neko ponudi margarin i dzem - momentalno pozelenim. Secam se da smo vecito cekali autobus, voz ili avion, sedeci na torbama punim nabacane odece, grleci jastuke ili neku dragu plisanu lutku, slusajuci na "vokmenu" sve one pesme koje su nas podsecale na nekoga ili nesto. Hitovi kao hitovi u to neko moje vreme, nisu bili toliko vazni koliko simbolicnost neke pesme koja je imala moc da nas teleportuje u proslost ili pak blisku buducnost kojoj smo se nadali i o njoj ceznjivo razmisljali.

I tako je pocelo to navikavanje posmatranja ljudi koji su zurili na sve strane. Cinilo se da samo "mi" ( uvek je bilo par nas) sedimo na nasim torbama kao obelezje bas te neke stanice na kojoj se zadesismo. Cudno je to kako su mi ta secanja sveza i bliska, a nekih mnogo vaznijih stvari ne mogu da se setim. Najdominantnija su razmisljanja o ljudima koje bi posmatrala kako odnekuda stizu u rodni grad. Kako im se bas tu zavrsava putovanje i kako tonu u neciji topao zagrljaj ili pak usamljeni tegle torbe ka nekom taxiju ili autobusu koji ce ih dalje odvesti u topli ili hladni dom. Nosile bi me te misli sve do trenutka spustanja njihovih nepoznatih glava na njima poznati jastuk i uranjanje u ko zna kakav san isprovociran mozda, bas tim putovanjem sa koga su tek stigli. To su bila obicna razmisljanja, bez ikakvog kicha i fantasticnih nadogradnji. Jednostavna razmisljanja u dokonosti smrdljivih stanica ili mirisljavih aerodroma.

Ne znam zasto su mi aerodromi uvek imali neki specifican miris od koga se nisam osecala prljavo, kao recimo na autobuskoj stanici. Nisam videla cistu autobusku stanicu niti sam ikada sedela u mirisljavom autobusu. Kao da su ona sedista upijala hiljade i hiljade razlicitih znojeva dok ne bi postigla tu specificnu esenciju smrada koji cini cistu kozu cudno nabreklom od prljavstine i nozdrve zauvek iziritirane tom notom opijuma. Okretanje glave prema prozoru i pokusaj vizuelnog udisanja suma i polja koja su ostajala iza nas, nije pomagalo. Klime tada nisu postojale, a vrucina je cinila miris jos intenzivnijim i ostrijim. Jedina opcija koja je malo ublazavala agoniju, bio je beg u san cije rehabilitujuce moci nisu mogle da budu sprovedene u delo iako su ublazavale teskobu. Apsoludno paradoxalno svemu tome, svako uvaljivanje u numerisano sediste ulivalo je neko cudno spokojstvo i neizbeznu naviku podrzanu mislju da se vracam kuci, cistom krevetu i mirisljavoj posteljini ili pak da idem u neku avanturu koja bi mi mogla promeniti zivot.

I tako ostade navika da posmatram ljude, slucajne prolaznike, putnike namernike, obicne ljude, u svakodnevnici ne primecene, takozvane senke koje su nekako uvek iza nas dok uzivamo u setnjama sa suncem na licu, bez ikakve zelje da se okrenemo, zagledamo i obratimo paznju na te ljude, nama nepoznate.