Jedan od onih dana kada sve kao da je stalo, kao da je zla vestica zacarala ceo svet i osudila ih na jednolicni san sledecih 100 godina, ali u trenutku bacanja cini Ja sam bila u wc-u. Eh malera. Sta sad da radim dok svi spavaju, hrcu, smeskaju se ili placu u snu koji ce trajati 100 godina?

Setam se, posmatram ljude, ali oni kao da ne micu ili tek poneko u slow motion-u pokusava olovnim nogama da napravi korak, okrene glavu, progovori. Cudim se sebi i ljudima - sta nam je danas? Mozda je zbog vetra. Mozda je vetar doneo neku umornu notu iz pustinja koje okruzuju Keopsovu piramidu ili pak neki premoreni uzdah kamile iz Sahare? Mozda..ionako za sve sto je cudno ili lose dobijamo odgovor da je stiglo iz nekog dela sveta par zivota daleko od nas. A mozda je jednostavno meni danasnji dan doneo neki umor koji sam juce potisnula, resena da isteram do kraja posao koga sam se prihvatila. Mozda..

Samujem u svom lomu vec dva sata, jedem sladoled ( lazem, prozdirem) i razmisljam. O cemu? O toj usporenosti danasnjeg dana. Kako da ga ubrzam? Motor mi je na adrenalinski pogon, a bas je neka nestasica te potrepstine da bih mogla da se ubacim u petu i teram po svome, uzivajuci u brzini. Ali...u petak idem za bgd, kazu tamo ima dovoljno adrenalina, pa cu se natankirati za celu zimu. Ili makar do pocetka jeseni...Mozda...