Zajebala sam neke kodove (naravno) i upropastila moj divni dizajn - jBga, blogoye, ne das da ti uvalim sta mi merak pa to ti je! Mada, mozda mi je samo los dan. Opet sam izgubila pare na blacK jacK - preci cu na jack daniels, resila sam u hodu. Jeftiniji je.

Neki cudan bes se sakupio u meni. Nije nezadovoljstvo, vec jednostavno BES. Onaj bezrazlozni, iritirajuci bes koji ne pumpa adrenalin vec samo jede, razjeda kao sona kiselina. I kosa mi opada. Valjda od besa, ko ce ga znati. Mozda mi hvali neki vitamin ili mineral. Samo me buni o sto ne osecam nezadovoljstvo niti u jednoj sferi svog zivota i zivljenja. Nikada nisam imala vise razloga da budem spokojna i srecna, ali...Ljudska je psiha nesklopivi mozaik. Zasto bi moja bila izuzetak?

Tvrde ljudi da najlepsi textovi proizilaze iz stanja tuge i depresije ( vise tuge). Neki cak "jedva cekaju" da ih raspadne neka neostvarenost ili prolaznost, da bi mogli da se utope u svojim suzama i sa dna duse izvuku razne mudrolije, umotvorine i tesiteljske fraze. Poezija koja boli, pisana rukom nekog mucenika, razocarnog homo sapiensa, ostavljenog coveka, zna da najezi samo ako je onaj koji cita, nekada osetio to. Da se ne osvrcemo na cuvene pisce i kompozitore, vec samo na virtuelne naratore; nekako iz ljudi bolje istice tuga nego radost. Zasto? Nekako tuzne textove, depresivne, razocarane, ljudi bolje shvataju, manje osudjuju i nikada ne osete ubod zavisti niti bilo kakvu drugu Umnu iritaciju. Dok na drugoj strani goblena, kada neko ( ne daj Boze!), pise da je srecan, zadovoljan, radostan, potpun, svoj ili neciji, sve prethodno pomenuto se javi, a iritaciju je nemoguce ignorisati. Jednostavno smeta sav pozitivizam ili optimizam koji isijava iz necijeg fonta. Zasto?

Sad, ruku na srce ( stavila), ima malo istine u tome da ljudi lepse pisu kad su sjebani, ali moje neko objasnjenje za to je da imaju vise vremena za pisanje, kanalisu tu negativnost koja negde mora da izadje da ne bi poludeli, nemaju zamagljenja i pomarcenja uma pod naletima srece i strasti tako da su im reci "dostupnije". Dok opet ako pogledamo lice goblena jednog prosecno srecnog uma, svaka boja je na svom mestu, svaki konac zategnut, slika jednostavno daje smisao i nema potrebe govoriti o njoj jer je sve ocigledno i u savrsenoj harmoniji. Druga stvar je ta sto ima kudikamo vise opisnih reci za razocaranost i tugu, ostavljenost i patnju, nego li za srecu i ljubav. To je valjda zato sto su reci mnogo potrebnije u sluzbi " tesenja" kada padnemo na kolena. Za ljubav i srecu, nema toliko mnogo opisnih reci - valjda zato sto se to oseca, i svaka rec je smesna u odnosu na osecanje koje nosimo u sebi i pokusavamo da zadrzimo sto duze, ne trebaju nam kanali i filteri da izbacimo to iz sebe. Od ljubavi i srece je DOBRO ako poludimo.

E sad, pokusavam godinama da shvatim, zasto neki ljudi pisu najbolje kad su sjebani. Ja probala - ne ide mi. Najbolje pisem kad sam Svoja, stabilna i emotivno neizrabljena u bilo kom smislu. Kad sam previse srecna ili zaljubljena, umem da pisem - ali samo o ljubavi ( secate se one filozofije ljubavi/;p); kad sam sjebana ( sto je jako retko, zabrinjavajuce retko i tesko ostvarivo) ja nemam potrebu da pisem, vec samo da cutim i tisinom ubijem tugu u sebi - ne placem, ne zalim se, ne jecam, ne raspadam se - jednostavno postojim, izrabljujem se fizicki i izbacujem to iz sebe kroz znoj. Rechi, moje prijateljice, ne priskacu u pomoc u trenucima raspadanja. Ne mogu sve i da hoce jer iz polozaja fetusa je jako tesko kuckati, a glasa nemam...