"How can you say that?" she asked in a voice drained of feeling.

"Tell me how could you say such a thing," she said, staring down at the ground beneath her feet. "You`re no telling me anything I don`t know already. 'Relax your body, and the rest of you will lighten up.' What`s the point of saying that to me? If I relaxed my body now, I`d fall apart. I`ve always lived like this, and it`s the only way i know how to go on living. If i relaxed for a second, I`d never find my way back. I`d go to pieces, and the pieces would be blown away. why can`t you see that? How can you talk about watching over me if you can`t see that?"

Tako je tesko povrsnim pogledima prodreti u neciju dusu i spoznati korene iz kojih proistice necija hrana, zile kroz koje se neko telo hrani snagom za opstanak u nekom ludilu vrtloga zivota koji im je dodeljen po rodjenju. Svaki zivot je jedna prica, svaka drama na svoj nacin, poneki parodija na zivote nasih predaka, poneki komedija koju spanski reziseri kopiraju na platnu, ali bilo kakvog zanra da su ljudski zivoti, pre ili kasnije zavrse se tragicno i makar jedna osoba ih oplakuje iz srca dok joj se dusa raspada zbog odlaska u raj ili pakao, zbog nedostajanja prisustva bas te osobe, bas tu i tada pored nje. Najsladunjaviju notu svake drame, dodaje bas esencija patetike koja se radja u ljubavi, ali sa njom ne umire vec dobija na velicini i dominaciji. Obicno oni koji najvise patetisu, mirno spavaju; oni koji cute, gutaju bodljikave kuglice bola, ne progovaraju kada umiru, oni koji se osmehuju dok im dusa vene, oni u cijem se oku ne krije patnja - bas ti, u crnilu zenice nose svo prokletstvo lose sudbine i neuzvracenih ljubavi, ostavljenih srca u muljevima tudjih greha, ali to niko ne vidi...osim mozda onih retkih koji se zagledaju dovoljno pozorno, dovoljno dugo da vide sve to i apsorbuju deo toga u sebe ne bi li toj osobi olaksali postojanje i hod po crnoj majcici Zemlji. Samo, moralo bi biti ukljuceno i osecanje, neko osecanje, bilo kakvo osecanje vaznosti te osobe, vaznosti koja nije nicim drugim, do samim postojanjem, izazvana. Ta bol iz zenice vibrira nevidljivim, bezosecajnim vibracijama za kozu, za pogled, ali dusa ih oseca i srce se cepa kada shvatimo da pred nama stoji jaka zena, jak muskarac, koji ako posustane u isijavanju te snage i samo za trenutak se zapita o stepenu samouverenosti, malo popusti aroganciju i spusti bradu dovoljno nisko da primi udarac, pasce na kolena, spustiti celo na prasnjavi put, zajecati bolno ispustajuci poslednji krik umiranja razuma i jednostavno nestati, ispariti bas tu, bas tada, bas tako sramno.

Najvece boli proizilaze iz onih cuvenih " zabranjenih ljubavi", nemogucih ljubavi, neostvarivih ljubavi, jer sva nemoc koja nas skrha dok zatoceni u tim ljubavima pokusavamo da osetimo lepotu slobode, gusi u nama onu uzasnu potrebu da vristimo na sav glas da volimo, da smo voljeni, da uzivamo; uhvaceni u zamku cistih osecanja u pogresno vreme, na pogresnom mestu, pokusavamo da kompenzujemo telesnim zadovoljstvom ostvarenim u vremenu koje krademo od Boga i svih nametnutih moralnih normi koje nas uslovljavaju da krijemo to fantasticno osecanje kojim smo izliveni. Dajemo se vise od 100 procenata jer lako je davati se samo u vremenski ogranicenom periodu, lako je biti svoj samo par sati dnevno, lako je pustiti razuzdanu mastu da nam zaboravi zivote koje zivimo, koje vodimo, kojim smo obavezani prema nekim drugim osobama koje sretosmo takodje u pogresno vreme, na pogresnom mestu ...zivot je pun paradoxa. Neizbeznost - kazna za brzoplete odluke i impulsivna reagovanja na situaciju, tvrdoglavo srljanje u naviku koja ce nas pre ili kasnij unistiti, samo zato sto nismo bili dovoljno strpljivi i dovoljno jaki da odolimo nekoj monotoniji koja nas je iskusavala. Sve ima svoju cenu. Moja cena je bila abortiranje njegove ljubavi sa nesterilisanim kiretama...amaterski zahvat na dusi zbog koje ona i dan danas krvari, ostecena i unakazena, trazi meleme poznatih travara da je izlece, trazi bioenergetske dlanove da je oporave svojim dodirom koji nikada nije duzi od trena.

Secanje je prokletstvo sa kojim moramo da se nosimo. Ako bih ikada mogla da biram sta cu izgubiti od " vitalnih" funkcija, volela bih da to bude razum...da onda mogu slobodno da nastavim da te volim u svom ludilu, kada me ceo svet otpise da mogu slobodno da te zazivim u svojim mislima, svome srcu i izgubljenom razumu, da se ne plasim da ce po sjajnim ocima neko da otkrije velicinu moje ljubavi, neka misle da mi taj sjaj ludilo stvara, neka  ga se plase, neka beze i ostave me napokon samu sa tobom...

"I know what you mean," she said. "It happens to me, too, every once in a while."

she stood and gave me a lovely smile."Well, then, have a nice trip. Auf Wiedersehen."

"Auf Wiedersehen."

Putuj...