It’s a short moment, hardly noticeable
You go through it without even knowing
But this moment is the ultimate definition of who you are
A brief moment you are what you decide to be
The proximity to what you are all about
Decision time

Kazu mi da ne znam ko sam, da lutam, da se trazim, da se gubim, padam i uzdizem se, da se osamucena teturam izmedju cetiri zida svoga zivota, trazim vrata, prozor, bilo sta sto ce malo svezine uneti, kazu mi da sam obavijena maglom kroz koju tumaram u pokusajima pronalazenja onog kristalno cistog smisla svega sto jesam, svega onoga sta sam i spoznaje sopstvene sustine zatrpane hiljadama stranica papira na kojima ispisana je moja proslost, moja sadasnjost i moja buducnost.

Kazu mi da ne znam sta zelim samo zato sto svoje zelje glasno kazujem, bez trunke dvosmislenosti i intelektualnih zamki, samo zato sto glasno uzviknem kada zaboli me rec i tiho zajecam kada probode mi srce. Kazu mi da ne znam kuda srljam i nazivaju moj cilj propascu celoga carstva moga uma, moga ega, moga duha i dusevnosti kojom se mnogi okitise kao skalpom. Kazu mi da preslatko govorim, da mucno lazem, ali ne odustaju da mi postavljaju pitanja i hrane se recima koje zele da cuju. Kazu mi da padam, da mi je let kratak, da bolim, da lose molim i preterano volim.

Kazu mi da maske razne menjam, od svetice divne sa sjajnim oreolom iznad glave i umilnim licem od sjajnog metala, pa sve do besramne kurve sa drvenom maskom od drugoklasne camovine, isarane jeftinim bojama bez ikakvog smisla. Kazu mi da sam losa kad dobrotom zborim i klanjaju se mojim psovkama kao neznanom Bogu. Kazu da sam iskrena oni koje lazem, i da sam lazljiva onima kojima dusu na dlanu poklonim.

A sta oni znaju o mojim lutanjima?

Hodnici proslosti su neznanog broja i svakoga dana iznikne neki novi. Pratim svetlost i mermerne stepenice, znam da zabolim, pogledom molim i do bola nepodnosljivo, oh da, znam.....verujte mi, znam da volim. Kazu da pricam sve ono sto ne mogu da radim, kazu da grabim svakoga koga ne mogu da imam, kazu da mi grozne bale cure kada ugledam zabranjeni plod u rajskom vocnjaku ogradjenom bodljikavom zicom na kojoj parcice mesa sa golih tabana ostavih, samo da osetim ukus primamljivog ploda.

A ja samo recima oblikujem misli, ja samo rukama oblikujem osecanja, ponekad klonem pod najezdom emocija koje besomucno ganjaju me iz proslosti, demantuju svoju nepostojanost i bore se za opstanak u meni ubedjujuci me tahikardijama i vlaznim ocima koje jako stiskam ledenim rukama, da su tu, da postoje, da obitavaju u meni bacene, zgazene, ali ne i ubijene. Hoce da me bace na kolena, da me pokore svojom postojanoscu, da me ismeju, da me ironicnim osmehom posrame, da me oslabe i kicmu mi saviju... treba li da dozvolim to?

Ne...

Pljunem im u lice samouverenoscu oblikovano, zazmurim i odganam ih snagom sujete, ukljucim razum i ritmicnim disanjem smirim ludacke otkucaje srca, koji pod njegovim pogledom probijaju ritam maratonca pred ciljem, podignem glavu i isprsim se prkosno, nasmesim se i aktiviram sarkazam - jesam li ja kriva sto nije znao da me cuva?

Ne...

I onda opet pogledom potrazim niz od hiljadu stepenika, laganim korakom pocnem da se penjem, neumorno i tvrdoglavo, jer znam, da na hiljaditom stepeniku sedeces Ti sa glavom medju dlanovima, ocajan i polomljen od nedostajanja mene koja ti nikad laz ne izgovori, koja ti nikada bol ne nanese, koja te nikada ne iskoristi za sopstveno zadovoljenje svih sramnih egoisticnih gladi, koja te recju nikada ne raspade i dodirom nikada ne ponizi...jesam li ja kriva sto nisi znao da me cuvas?

Ne...

Podicices glavu sa nadom u ocima, rasiriti ruke jer mislices da sam umorna od hiljadu pregazenih stepenika; a ja cu te pregaziti kao  prvi stepenik u novom nizu od hiljadu stepenika...I opet ce pricati da se trazim, da se gubim i da bez maske ne umem da lutam hodnicima secanja...samo ti ces tog trenutka shvatiti da sam  bespovratno izgubljena. Neke stvari ne mogu da se zamenom ambalaze, ponovo pridobiju. Ne ...