Oprez.

Uvek pokvari i najsavrseniji trenutak. Naucen da se mora pojaviti cak i u opustenim, bezazlenim, krajnje obicnim svakodnevicama kada se osecamo dovoljno dobro da se smeskamo bez razloga. Valjda ga grize savest sto je toliko godina bio skriven ko zna gde i nije se javljao niti pojavljivao onda kada je trebao, morao, onda kada bi preventovao mnogo gresaka i postedeo me jako puno zivaca. Zato se sada javlja i kad treba i kad ne treba. Zagolica me jednostavno, negde na dnu svesti i zabrinjavajuce histericno pocne da urla u podsvesti i ponasa se kao neuroticna zena pri samom ulasku u klimaks. Ispravi mi ledja i unese u pogled onu studioznu ostrinu koja jasno stavlja do znanja predmetu posmatranja da je skeniranje u toku. Ponekad mi podje za rukom da ga stavim na ignor, ali vrlo retko. Jednostavno postoji u svoj svojoj dominaciji i drzi me na odstojanju od svih potencijalnih gresaka koje su vec na listi "ostvarenih"; ne dozvoljava mi da ih ponovim, daje mi moc prorocice Bozijom rukom taknute po ramenu  sa neshvatljivim mocima da znam sve, vidim sve, cujem sve i pretskazem sve apsolutno sigurna u tacnost ishoda vec vidjenog, bez ikakve sanse da pogresim u oceni 'sta ce biti ako bude ili ako ne bude'. Ponekad mi to sto sve znam i prejako osecam, stvori neku cudnu monotoniju koja ne baca u depresiju vec se samo desi; iznenadjenja su odavno vec sva ispucana i nema novih niti ih moze biti.

Moja svest i podsvest su zatocene u najduzoj partiji saha ikada igranoj, nikada doigranoj, proklete unapred znanim potezima koje vuku. Sah-Mat ne postoji. Nemoguce je matirati nekoga ko unapred zna svaki potez, osim ako mu ne popusti koncentracija i ne opkrha ga  ravnodusnost pa dozvoli svrsetak partije samo da bi sebe iscupao iz staticnosti u kojoj se zadesio.

Dok sam izgovarala reci nekontrolisano, ne razmisljajuci o mogucim reakcijama koje mogu da izazovu - bila sam srecna. Od kada vagam, nisam nesrecna, vec samo smorena od obistinjavanja ocekivanog. Zeljna sam iznenadjenja. Zeljna sam refleksne reakcije na nekoga ili nesto koja ce mi uzdrmati ravnu liniju zivljenja; bas onu po kojoj hodam sigurnim korakom. Najgore od svega je to sto Znam da prepoznam trenutak u kome mogu promeniti nesto ili blokirati isto to. Demantujem sve teze o plavusama svojom ostroumnoscu ( a to nema veze sa pamecu, da se razumemo) i cinim viceve o plavusama apsurdnim i dosadnim - imam ceo svoj zivot pod kontrolom cvrstih konaca neraskidivim i tako jako usecenim u preglabicama prstiju; povlacim ih kontrolisano neostecujuci nijedan nerv, posmatram sa visine svoju nadmenost kako se smeska retkim pokusajima prstiju da ucine jedan pogresan potez i umrse konce.

A onda opet Oprez.

Trenutak za koji bih prodala dusu djavolu samo da moze da potraje ili se makar ponovi; trenutak u kome kroz poslovni razgovor i davanje nuznih instrukcija, On dotice kaziprstom moju ruku, sasvim spontano na sopstveno iznenadjenje, i ocrtava savrsenu pravu liniju na kozi vreloj od upijenih zraka sunca, dok ne sklanja pogled ni za milimetar dalje od zenice moga oka, ne menjajuci intonaciju kroz koju se provlaci zavidni profesionalizam i verovatno i ne registrujuci pokret svoje ruke i dodir moje koze. A ja ispravljam ledja, osecam kako mi se pogled menja i cujem tiho zujanje skenera u glavi - crna majca sa narandzastom slikom, crne 3/4 pantalone, crne papuce sa narandzastim puma znakom...blaga svezina ciste koze koja ulazi u nozdrve bez kucanja i oci koje se smese dok se usne pomeraju neumorno nastavljajuci da daju instrukcije i dele savete. Odbrojavanje pocinje. Oprez kulminira u trenutku ukrstanja dlanova u cvrsto rukovanje zbog sklopljenog dogovora. Neprimetno duze zadrzavanje ruke u ruci, obostrano isprovocirano. Prepoznajem Oprez sada, i u njegovom oku. Ispravlja ledja, skenira - sorc isaran belo, tirkizno, rezedo bojama, tirkizna uska majca, preplanula koza i miris vanile koji siri nozdrve. Ko je tebi ubrizgao vakcinu protiv fluida? Proslost?

Ah, ta kucka zvana proslost...

Shah!