Obozavam da pijem vino. Preferiram crno, ali mogu da popijem i red red wine ako je kvalitet na nivou, a i belo doooobro rashladjeno ako nije oporo previse. Opusti me vino, bas onako me vozi po svim propisima. Ogranicene brzine, spusteni prozori, a vazduh topao, pa nekako mek, mazi, pravi me maznom, razmazeno se uvija oko mene - tako nekako deluje vino na mene. Uzivam u svakoj njegovoj kapljici kojom me razgolicuje, komad po komad, dok ne ostanem skroz gola pred njim, kao od majke rodjena, bez maske na licu, bez usiljenog osmeha, bez grimase koja bi reprezentovala radost, bez ikakvih predrasuda, bez ikakvih nadanja, insinuiranja, provociranja - jednostavno Ja. Moj Alter ne podnosi vino. Uspava se posle par gutljaja i ujutru se katkad desi da dobije nervni slom zbog toga, ali smirim ga nekako. Onaj ko bi znao da iskoristi cinjenicu kada pijem i pisem, mogao bi da izvuce cuda svakakva iz mene. Nakupilo se dosta toga, a nije sve za javnost naravno. Citav jedan Vuja u malom mi paradira glavom, poznati pojmovi mogu da se pretvore u citave stranice texta ako mi pokrenu inspiraciju bez kurble, nepoznati pojmovi mogu biti pojasnjeni sa toliko preciznosti da i plavusa razume. Istina - mnogo puta me je istina kostala zivaca. U jednom trenutku sam pomislila da je Istina jedna velika varka koja samo dovodi ljude u nevolju. Kad je saznas posle dugo vremena, slomi te, kad je spoznas u sebi, sjebe ti citavu dotadasnju koncepciju, kad je znas unapred ubije ti svaku zelju za njenim ostvarenjem. Ali uvek bude neizbezna. Pre ili kasnije, ispliva iz case vina, sa dna, ako je lose vino ispliva iz onog mulja koji ostane. I onda mnogi osete gnev  Bahusa ili pak budu blagosiljani istim. Mnogo sam puta u njegovu cast organizovala bahanalije u sopstvenom umu koji je natopljen crvenom tecnoscu, ostre linije cinio krivima, prave pretvarao u duzi, precnike u poluprave i stvarao citave haoticne komplikovane operacije mnozenja, mnogo puta krunisane mnozenjem nekoga ili sebe sa savrsenom zatvorenom linijom koju nazivaju Nula. Klela sam ga masu puta i molila na kolenima da me stiti i ne odvodi u svoj svet zrelih grozdova kojima ne bih odolela da ih osetim pod tabanima. Pricala sam mu opijena, kako on ne razume moju veritas, onu koja je duboko skrivena u meni, kako ne razume moja naplakivanja u proslosti koja izbacivase sa suzama sav visak vina koje sasuh u sebe pokusavajuci da ubijem istinu, a ne znajuci da cu je time samo isterati na povrsinu.

Znas, govorila sam mu, jednom sam dobila flasu domaceg vina od grozdova koji njegovom rukom bejase brani, pazljivo odabirana zrnca bejase samo meni namenjena - jedan litar vina za jedan litar suza. Posteno? Nije, ali previse je ukusno bilo vino - ubi vec jednom ovog hedonistu u meni ako si toliko mocan da istinu otkrivas! Znas, nastavljala bih da mu pricam, koliko je njemu trebalo vremena da spremi to vino da bi uzivao u mom obojenom jeziku koji bi postajao nepodnosljivo gladak, toliko je meni suza trebalo da mu napunim sake jer verovah mu kada je govorio, da mojim suzama koje je pio, prociscava svoju dusu koju magloviti pogled ispod polu spustenih trepavica, nije krio. Znas, uporno sam nastavljala jezikom od sedam milja, ubedjujes me da je vino pice Bogova, kako se onda uvek nadje na trpezi u  upaklu? Ili sam mozda ja mislila da ulazim u pakao kada bih popila casu tog vina osecajuci kako gorim pod njegovim rukama i uranjajuci u najfantasticnije plamenove bez ikakvog straha da cu tu izgoreti. Znas, tvrdoglavo sam mu pricala sve glasnije, ne znas ti kako je to kada te preplavi istina koja svakim izlivanjem vina iz flase, pocinje da istice iz mene i postaje mi tako bliska, tako jasna i tako neprihvatljiva. Ne znas ti Bahuse da je on posle te flase vina koju mi je na poklon doneo, kojom me je sa toliko neznosti pojio, kroz koju mi je pricao o ljubavi toliko jakoj da nocu bez mene sna nije imao, otisao u njenu postelju i mojoj istinom nacinio nasilnu penetraciju njene psihe. Znas li da je oplodio posle toga, mojom abortiranom ljubavlju kojoj je trebalo samo malo istog tog vina, koje za nju bese pazljivo pripremao, da je zalije da bi se primila i vrlo brzo iznikla u u nepoznatoj formi koja je, pokazalo je vreme, poprimi sortu otrovnog brsljena  mrseci se u moje kovano gvozdje na terasi na kojoj bi se uspavala opijena jacinom strasti ulozene u stvaranje tog tako specijalnog vina.

I gde je tu pravda? Koja je to istina toliko vredna svih onih agonija koje me godinama proganjase sa dna casa, koje mi stvarase tako jake glavobolje da oci nisam otvarala, koje mi snove uvijase u grube folije satkane od tema obicno isprovociranih losim vinom, koje me budise krikom prestrasenih mladuncadi divljih macaka napustenih od majke i ostavljenih na milost i nemilost gladnim zverima zeljnim svezeg mladog mesa. Koja je to istina vredna raspadanja korpusa, kiretiranja jedne duse koja  ce posle toga ostati sterilna, ubijanja emocije uzdrhtalim rukama nepreciznog hirurga - jedan pogresan potez, i etika ce biti unakazena. Estetika deformisana. Istina obelodanjena pred ogledalom koje ce u prasku svojim komadicima pustiti krv na istim onim tabanima, koji trenutak pre toga uzivase u muljanju najkvalitetnijeg grozdja...

I sve to i nekako da oprostim, kako da ti oprostim ovog hedonistu koji i dalje obitava u meni? A pitanje lebdi - da li je istina tako pitka kao ovo vino? Izvoli, casa moje istine za tebe, kao zahvalnost na casi najboljeg vina koje mi darujes - a onda cu zatvoriti vrata za sobom i otici, jer iza tih vrata nema nicega za tebe. Iza tih vrata je moj svet.