Kada otvorim vrata svoje duse,
Hocu li tebe zateci pred njima?
Pokusam ponekad tako, raspolozena, odobrovoljena, opustena, da otvorim sirom svoju dusu, izbacim na povrsinu svoga oka svoju sustinu, i pokazem se svojim pravim likom kroz rec i delo. Ranije mi je to bila slabost, sada mi je to samo igra. Zabavno je posmatrati razlicita prihvatanja, prepoznavanja i koprcanja u sudaru sa mojom sustinom. Oni koji ne mogu da je prihvate, misle da sam pod pazljivo pravljenom, unikatnom maskom, oni koji je se uplase pomisle da je hiljadu boja i stotine taloga zatvorilo moje pore, da se gusim iznutra zatrpana pod svim tim estetskim lazima, skeptici pomisle da sam trenirana gejsa koja namerno okrece ruku dok drzi cigaretu, da joj se belina zgloba i tacke pulsa, otkrije i zavede slucajnog posmatraca svojom belinom i neznoscu, ironicari naprave od mog obdanjivanja pravu pozorisnu predstavu opravdavajuci je silnom kreativnoscu koja provocira i mami, prevaranti vide prevaru, lazovi laz - samo reflekcija u ogledalu se blazeno osmehne i posegne za trenutkom uzivanja moje ogoljenosti, tako podane, tako darivane retkima koji znaju da je prepoznaju, tako primamljive za dubinskim otkrivanjem, tako ciste...
Ponekad je potreba za otvaranjem duse toliko jaka da ne bira kome, gde i kako, toliko je uslovna da svaka potencijalna opasnost postane trivijalna u odnosu na praznjenje koje donosi mir i spokoj. Previse apsorbovanih dogadjaja, preobilna proslost pritiska, reci udaraju o zidove duse, traze izlaz, mole za progonom iz secanja, cvile za malo svezeg vazduha, preklinju za transformisanje u dar, ukrasen zlatnom masnom uvezanom oko neznog bordo papira, namenjenom onom ko ce stajati iza teskih vrata u trenutku kada neizdrz postane previse bolan, a izlaz previse uzan.
Tada provlacim reci kao tananu zicu kroz otvor za kljuc, ne bi li sa spoljne strane otkljucala mocna vrata. A onda samo jedna prava rec, lepa rec, iskrena rec, ukalupi se se kao otisak kljuca koji svest cuva, i otvore sirom vrata - cuvara duse- otvore ih sirom i zaprepasteno spoznaju najstrpljivije koji pred njima stoje, najupornijeg koji neumorno ceka da se vrata otvore i sva unutrasnjos postane dostupna - slucajnom prolazniku kao totalnom strancu ili pak poznatom licu, tako milom, tako dragom, tako bliskom?
Hoces li biti pred vratima moje duse, kada shvatim da se sloboda kljucem ne cuva?
Permalink | Komentara ( 5 ) | Pošalji komentar