Letnji dani tako brzo prolaze. Prebrzo mi padne mrak i konstantno mi zahvali jos samo par sati sunca. Divno bi bilo kada bi zalazak mogao da traje makar dva sata. Te godine na moru, ma koliko rano ustajala, prebrzo je zalazilo sunce. A noc je donosila neki cudan smiraj koji je bio prozet onim cuvenim nedostajanjem koje zna tako da slomi.

Ta noc je bila jako, jako tiha. Ne znam da li je ta tisina vise donosila spokoj ili odnosila poslednje mrvice nade. Sedela sam na stepenicama sa telefonom u rukama i cekala da se neko cudo desi i ucini da makar jednom u zivotu ta glupa naprava koju nazvase mobilni telefon, zazvoni i donese radost. Cutao je bas kao i ta noc. Savrsena tisina prozeta mirisom mora. Samo na par metara od stepenika na kojem sam sedela, lagano su plesali talasi u nekom cudnom, omamljujucem ritmu koji kao da se podsmevao mojoj samoci. Stepenik je bio hladan, prekriven nekim lepim, zuckastim kamenom, isijavao je hladnocu koja mi se lepila za butine i refleksno ih terala da se izdizu s vremena na vreme. Pokusavala sam da uzivam u toj savrsenoj letnjoj noci, pokusavala sam da iskopam nadu negde sa dna duse koja je vibrirala intinuitivnom repeticijom negiranja mojih ocekivanja. Minuti su prolazili neminovno, a telefon je i dalje cutao. Na trenutak sam pomislila da ako zazvoni, donece vetar i buru i desetine raznih zvuka ce se rasplinuti oko mene ocrtavajuci moje stanje duha koje je ukalupljeno u toj savrsenoj tisini, polako gubilo Nadu, kao kamen koji  tone u moru.

Trebao si da se javis te noci i dodjes kod mene. Bio si mi tu, na dohvat ruke, a cinilo se da nikada dalje nisi bio. Znala sam negde duboko u podsvesti da neces doci, ali  previse slaba da bi se oduprela onom uzasnom optimisticki nastrojenom alteru mi, cutala sam tihe telepatske pozive u pomoc. Verovatno nikada neces saznati koliko si mi bio potreban te noci. Verovatno ti nikada necu priznati da sam do zore presedela na tom hladnom stepeniku, kao da sam se plasila da ako ustanem i napustim tu poziciju, tresnuce me po sred svesti cinjenica da jednostavno nisi zeleo da dodjes, a ne da nisi mogao. U neko doba posle ponoci, vec premorena od pracenja ritma mora koje je plesalo sa sitnim kamencicima tik uz moja stopala, okrenuh dobro poznati broj bez ikakve zelje da cujem opravdanje sto nisi dosao, vec samo da prekinem tvojim glasom tu uzasnu tisinu koja me je pritiskala sa svih strana. Naslonila sam glavu na telefon i slusala kako u podjednakim vremenskim intervalima zvoni, bez ikakve nade da ce se pozvani korisnik javiti. Skoro da sam mogla da vidim kako gledas u displej i razmisljas da li da odbijes poziv ili da samo ukljucis na silent i sacekas da odustanem.

Neverovatna je potreba ljudi da imaju bas ono sto ne mogu, bas onda kada ne mogu i bas onako kako ne mogu. Sto je nesto neostvarivije i nedostupnije, to je zelja veca bas za tim. Da sam imalo sklona depresiji, usetala bih lepo u more i izgubila se u njegovom odsjaju zvezdanog neba.

A onda su misli pocele da se roje.

Ostavila sam telefon pored sebe, ispruzila noge dozvoljavajuci tabanima da celom duzinom uzivaju u prohladnom reljefu kamena i zagledala se u zvezdano nebo pokusavajuci da pronadjem malog i velikog medveda. Mozda sam bas to sazvezdje trazila zbog tragicnosti legende iz koje su nastala. Nikada vise zvezdi nisam na nebu videla. Aposlutno su mi zaokupile paznju, a ta zaokupljenost je delovala kao melem na iscrpljenu dusu koja se pomirila sa cinjenicom da neces dodji da je pomazis dahom.Ne znam koliko sam dugo tako trazila velikog medveda, uljuljkana u tisini i opijena mirisom mora koji je sada vec bio pomesan sa cempresima kraj doka, kada je telefon zazvonio. Totalno zatecena, trgnuh se u strahu da mi se to samo ucinilo. Ali, poznati broj na ekranu se pojavio umesto trazenog sazvezdja i sada sam ja razmisljala da li da odbijem poziv jer preumorna sam bila od cekanja da bih mogla da slusam neki uvezbani i ko zna koliko puta iskoristeni izgovor, ili da pritisnem silent i nastavim da trazim velikog medveda. Mimo svih ocekivanja, jednostavno sam se javila, resena da kompenzujem tvoju prisutnost, tvojim glasom. Rekao si kratko zasto nisi mogao da dodjes, a ja sam odmah skrenula temu u pravcu sazvezdja. Nisi mogao da znas koliko sam te zelela, koliko sam te cekala i koliko sam se nadala da cemo podeliti tu noc na pola. Govorio si mi u kom pravcu da potrazim velikog medveda. Nije bio tamo.

Pricali smo dugo. Ne znam kako sam zvucala, ali sama cinjenica da smo toliko dugo pricali ukazuje na  neku neocekivanost, jer tebe samo neocekivane situacije  mogu da nateraju da napravis neki presedan i obratis paznju malo podrobnije. Zeleo si da znas sta radim, gde sedim tog trenutka i kako sam - da li bi mi verovao da sam ti kazala da trazim velikog medveda, sedim na hladnom kamenu i raspadam se od potrebe da si tu kraj mene? Naravno da ne....dobio si ocekivani odgovor koji sam ko zna koliko puta koristila da zamaskiram pravo stanje duse i sakrijem sve ono sto je bilo moja intima, osecanja samo i iskljucivo za licnu upotrebu izazivana ; rekoh ti da nista posebno ne radim, da sedim na terasi i da sam odlicno, samo malo ispijena od sunca. Saslusah savet da ne budem previse na suncu, pozleh ti laku noc i nastavih da trazim velikog medveda, dok polako postajah svesna Tetijinog zabrinutog pogleda. Gde li se samo sakrio te noci da mi je da znam...