U poslednji san uronila sam obavijena tananom, belom, prozracnom haljinom od iscekivanja.
Secam se sume i visokog drveca. I secam se da je suma bila svetla. Lutala sam sama besciljno, mozda trazeci izgubljenu Istinu ili zaboravljenu Tajnu. Ne znam tacno. Nisam se plasila, da li zbog toga sto mi nije bilo hladno ili zbog ptica?
Osecala sam se slobodno i nekako uzviseno, kao da sam pozvana od gospodara sume, koji je iznenada pozeleo da bas meni podari dragulj Spoznaje. Nisam znala ko je, ali slutnja me je vodila sve dublje i dublje u sumu, dalje od poznatog , a neshvacenog.
Usput sam dlanovima dodirivala drvece, a stoletna stabla dostojanstveno uzvracala toplinom dodira. U tajanastvu iscekivanja pogledala sam u nebo upleteno visoko gore medu sumecim liscem.
Na momente mi se cinilo poletecu, neka me cudesna milina ispunjavala, izlivala se neobelezenim putevima iz moga tela i vukla me, vukla nekuda , kuda, osecala sam, neizostavno moram stici.
Pri svakom pokretu i koraku nezna tkanina moje haljine, bi zazarila poneku iskru probudene zenskosti.na bokovima, grudima, u preponama da bi raspaljivala sve vecu i vecu vatru ciji su plamenovi lizali svaki delic moga tela , da bi se svi slili u onu dolinu zelja medu nogama. Odatle bi se rasplamsala jos veca i silnija, razlivala iznova obuhvativsi i moju svest i srce i svaki udisaj, klizila po kozi i ispod, zahvatila srce i misao, rasplamsala nesluceno, nevidjeno, nedozivljeno, a poznato!
Secam se da mi se kosa slivala slapovim niz leda, da ju je povremeno vetar nanosio u moje lice, oci i da mi je njen dodir zario usne, nadimao grudi otezale od zova tajanstva.
Secam se i bola zanosa. Slatki bol, ali ipak bol, slamao je svaku poru, usporavao korak, njihao bokove.
Umorna od puteva Zelje, tesko disuci, zastadoh kraj jednog drveta, naslonih se i molecivo se zagledah u plavetnilo visina. Milujuci dlanovima koru stoletne mudrosti, zamolih za milost. Uplasih se od pogleda niz sopstveno telo podrhtavalo u nekom ludom ritmu tajanstvenog otkrica, otvrdlih grudi, sa bradavicama ispupcenim u nemom dozivanju dodira slasti, polusavijenih kolena, preslabih da drze uspravno telo, otezalo od slatkog bremena pozude. Zatvorih oci I potece suza beznadna, lagano, sasvim lagano. I tada se dogodilo! Zaboravila sam lik, nisam vise sigurna ni da je postojao, poznala sam samo dodir. Dodir muskarca. Ne ruku, vec usana! Usana od neznosti, sna pozude i divlje strasti.
Rastvorih se pod njima kao usnuli cvet, na tren se zateze moje telo da bi se u sledecem vec, predalo potpuno i skliznulo bez zvuka na meku travu, opruzilo se lagano i utonulo u slasti neslucene.
Ne pozeleh da otvorim oci. Sladak bi nektar mozda utekao mom pogledu. I ispijah ga zeljno, pozudno, kad shvatih da je ova zed neutoljiva, da samo raste i zari sa svakom novom kapi.
Tada ipak otvorih oci i videh muskarca bez lika i imena. Prelepog od zelje i mirisa probudjenog muzjaka.
Otvorise se usta bezglasnom kriku, sklopise se ruke u zagrljaj strasti.
Vrelinu svojih usana prosu po mome vratu, ramenima. Nudile mu se podatno moje grudi bestidnim nadimanjem, a kada mu se usne najzad sklopise oko bradavice ucini mi se da cu nestati u vecnoj tami ili svetlosti. I sjuri se bujica niz moje telo kao teski letnji pljusak i sva se vodena sila u podivljali izvor slila. Same se dveri raskrilise i haljina cudesno zanese u ludom ritmu predavanja.
Usamljenim pokretima snage, nosenim iskonskom zeljom sjedinjenja, zari se duboko u mene zelja postanja. U cudesnom zanosu predavanja obgrli ga moja zenskost i bestidno, podatno, zedno do poslednjeg gutljaja.
Raskrili se suma, zanese se zemlja secam se samo mirisa trave i oblaka, i nasih poslednjih trzaja u iskonskom trenu ispunjenja u kome nam nestadose tela i osta samo Spoznaja!

Kazu ne postoji virtuelna ljubav? Dobro - prihvatljivo misljenje. Ne moze se ostvariti ljubav bez ukljucenja svih cula - to je cinjenica. Ali moze da se ostvari neka cudna bliskost koja je uvecana samim vidom komunikacije i delimicnom misticnoscu koju ova komunikacija nosi sa sobom. Da li? Misticnost ili nesto drugo? Bice da je nesto drugo. To sto mi mislimo da je misticnost ustvari je nasa igra ega i alter ega - pa pomalo i super ego umesa prste. Vise se dopadamo sebi kako nas neko vidi kroz font, i onda pomesamo to sa onom tezom " ne volim ja tebe, nego volim sebe kakva sam kad sam sa s tobom" - jebo mater! Svako moze biti sta pozeli ovde ako ima dovoljno sirok recnik i malo maste. Ja licno mogu da budem sta mi se cefne: i psiholog i pedagog i policajac i pajac....i akrobata - i muskarac -  mogu biti bilo sta. ( Kezz:D) Sve zavisi od toga kakvu mi inspiraciju daje sagovornik i koliko prostora mi ostavlja za manipulaciju recima. Reci su moje igracke - svako ko je ikada pomislio drugacije, prevario se. Jedino oni koji su se prikazali onakvima kakvi zaista jesu, dobili su mene na srebrnom tanjiru onakvom kakva zaista jesam. A samo jedan je uspeo to da ucini i to svojom neposrednoscu i spontanoscu kojoj je dopustio da se jednostavno odvija i igra se sa nama. Ahhhh, koliko je tu emocija bilo. Rasipala sam se na sve strane. Smejala se i brojala dane do vidjenja i jedva cekala. A onda je dosao dan da teleportujemo sve emocije u real i spojimo duhovno i telesno, stvarno i nestvarno, da suocimo istinu i laz i da oku dozvolimo da pronadje greske koje prikrivasmo recima. Ali...sve na sta smo oboje bili spremni, nije se ostvarilo. Ne pronadjosmo nijednu gresku. Savrsen spoj. Emocija prepoznata u prvom zagrljaju. Sva cula poklopljena i ispunjena. Ljubav. Prava pravcata ljubav. A onda je proradila kucka u meni. On je ispunjavao svaki moj zahtev, a ja sam izmisljala nove zahteve. On se suocavao sa svakim mojim strahom, a ja sam izmisljala nove. On je dolazio gde god sam kazala, a ja sam otisla na kraj sveta i pozvala ga da me prati. I on je dosao. Nisam verovala da bi mogao da me pronadje na kraju sveta. Ali jeste. I onda sam ja izmislila novu igru - igru izdrzljivosti. Ispitivala sam krajnje granice izdrzljivosti jedne bezuslovne ljubavi. A bila je jako izdrzljiva. Samo steta, ne dovoljno da bi izdrzala moje zahteve. I sa kraja sveta, otisla je pravo u bezdan. I nije mi bilo zao. Nije bila dovoljno jaka. Nije bila dovoljno izdrzljiva. A ja ne mogu da prihvatim u ovim godinama, sa ovim iskustvom, bilo sta prosecno. Ili sve ili nista. Ekstremista u potaji. Znate onaj osecaj ( ako ne znate, zamislite) kada skocite iz aviona i ne otvarate padobran, a vazdusna struja vas jednostavno nosi i nosi i nosi i osecate slobodu koja je satkana od adrenalina, osecate svet pod nogama i utripujete da mozete sve ne shvatajuci da mozete SVE samo dok ne napravite pogresan pokret? E takav osecaj ja hocu - do ivice, hocu da padam bez padobrana i odrzavam se pravilnim, kontrolisanim pokretima sto duze u vazduhu obezbedjujuci sebi sto duzi let, ne razmisljajuci o padu, ne osecajuci strah od pada - moc. Jednostavan osecaj moci da mogu sve. E to hocu. A za to mi treba neko ludji od mene, neko pricljiviji, veci manipulator, bezobrazniji, zahtevniji i nadasve inteligentniji. Takav se jos nije rodio. Arogantna? Oh, da. Imam i diplomu za zavrseni kurs arogancije. Ko ne veruje, poslacu mu na mail. Inteligentna? Oh, da - dovoljno inteligentna da ne mogu biti izmanipulisana recima. Bezobrazna? Uzasno bezobrazna, gadljivo bezobrazna, bezobrazno bezobrazna - i sve to sa stilom. Pricljiva? Do krajnjih granica ludila. Verbalni manipulator? Dovoljno veliki da mozete doziveti mentalni multi-orgazam, samo ako ja to zelim.

I onda se zaleti neko da me zaljubi u sebe -  ja se navalim, zapalim cigaretu, spontano se nasmesim, protegnem se i malo promrdam prste i krenem da mazim tastaturu. Ponekad se zgadim ovoj tastaturi od silne slatkorecivosti koja nepogresivo vodi ka cilju, i onda pokusa da me minira zaglavljivanjem odredjenih slova, ali .... ja u snagu ne verujem, vec u neznost i upornost. Nastavim strpljivo da se igram sa tasterima i dok se osvesti sagovornik i moja tastatura, ja ga zaljubim u svoj nick. Sludim ga toliko da pocne da pali komp sa osmehom i gasi ga sa tugom, ocima me trazi i postaje zavistan od moje reci. A onda krene doziranje. Prvo se verbalna doza uvecava do opasnih granica koje mogu da ubiju, a onda se smanjuje po sematskoj postavi koja vodi uspesnom rehabilitovanju od zavisnosti. I onda nestanem. Postanem nevidljiva. Nema me. A za mnom ostane jedna emocija, koja se nikada ne objasni. Virtuelna ljubav ili virtuelna ljubavnica? - Ko kako zeli, tako i nazove igru koja mi prekrati slobodno vreme. Zivot i jeste igra. Koliko cemo je opasnom napraviti, zavisi od nas samih. Wicked games - my favorite. JbGa, niko nije savrsen, cak ni virtuelno...

Osoba A -Ja imam 35 godina i udata sam. Imam dvoje dece i moja ljubav je samo njihova. Zavrsila sam sve moguce skole ukljucujuci i skolu zivota. Mogu biti kriticar i politicar i pedagog i demagog - mogu biti bilo sta - to sam Ja. Ne verujem u virtuelnu ljubav i mogu da je demantujem svakome ko pomisli da moze da me ubedi da to postoji. Hoce neko da proba? Make my day...:)

Osoba B - Ja imam 35 godina i udata sam. Imam dvoje dece i za njih zivim. Zavrsila sam sve moguce skole osim skole zivota - tu mi Fali jos diplomski. Mogu biti pekar, lekar, apotekar - bilo sta - to sam Ja.Ne verujem u virtuelnu ljubav i mogu da opovrgnem bilo ciju tezu ili potencijalne cinjenice, da to postoji. Hoce neko da proba? - Be my guest ...:)

Osoba C - Ja imam 35 godina i udata sam. Imam dvoje dece i oni su mi sve na svetu. Zavrsila sam sve moguce skole osim skole zivota na kojoj sam apsolvent. Mogu biti plava, crna, smedja - bilo sta - to sam Ja. Ne verujem u virtuelnu ljubav, ali otvorena sam za pokusaj prihvatljivih dokaza da to postoji. Hoce neko da proba? Please do...:)