Sta se desava kad pozelimo da osecamo?

Kada nam jednostavno zatreba osecanje, bilo kakvo osecanje, osecanje sigurnosti, pripadanja, neznosti, postojanja, prisustva, zaljubljenosti, opustenosti, ispunjenosti, podrske, zadrske, radosti, kada nam treba neko da nas nasmeje, raznezi, uzdrhti, da nekoga mazimo, pazimo, volimo, cuvamo, da osetimo ruku, potrazimo oslonac za umornu dusu, jednostavno se ugnezdimo u necijem krilu, kada pozelimo da osetimo da nismo sami, kada prezremo jacinu koju smo platili skuplje od tone silikona i ugradili je u sebe kao naviku, kao mehanicku radnju, kao uslovni refleks. Kada vreo tus ne moze da zagreje promrzle kosti, kada strpljivo utrl****nje hranljivog ulja sa mirisom vanile, ne moze da zameni tudj dodir, kada pozelimo da jednostavno "reagujemo" na nekoga, da osetimo one jebene leptirice koje pelinkovac razjuri za tren oka, kad pozelimo da uzviknemo onu cuvenu parolu koju vicu oni koji zele da skrenu paznju na sebe " I feel alive!" - kada jednostavno zelimo da se smejemo, a na TV same drame.

Onda, legnemo i zatvorimo oci pustajuci filmove iz proslosti i osecamo...

Koliko ruku je mazilo vase telo?

Koliko usana je ljubilo vase usne?

Koliko tecnosti se izmesalo sa vasom?

Koliko razlicitih ukusa ste probali sa tudje koze?

Koliko mirisa ste raspoznali do sada?

Koliko pogleda koji se pamte?

Koliko reci koje u nama jos uvek plamte?

(jebo rimu!)

A osecanja samo nadiru...u dusu prodiru, miluju je, prazne, pune, pronalaze nezaborav koji zaborav pokusava da otkine kao kireta embrion, uvlace nas, uvijaju toplinom,setaju levo desno od coska do coska, podsecaju lepotama, odrzavaju u zivotu...i onda osecamo. A niko nas ne dodiruje. Sami smo. Zaglavljeni u samoci u sobi ozidanoj uspomenama bez i malo izolacionog materijala koji bi ublazio spoljasnu opasno nisku temperaturu, grcimo se, stenjemo, jecimo ali ne otvaramo oci. Buka tisine zaglusuje, usne se pomeraju a glas se ne cuje, svesno izazivamo podsvest ubedjeni da cemo pronaci deo koji nedostaje, da cemo iskpati matricu svega onoga sto nam treba, molimo osecanje nedostajanja da nam pokaze put, i osecamo...osecamo...

Ali, sta se desi kada pozelimo da isperemo mozak i zatvorenih ociju osecamo necije ruke, jezik, dah, rec...rec...Sta kada pozelimo da rec probudi osecanje?

Heh...

Pa konektujemo se, zar ne?