Pretvoren u misao igras oko mene, uvijas me svojom osetljivoscu, grejes svojim pogledom koji sa sigurne distance uzima mi deo po deo duse i odvodi je negde daleko,  pentrajuci je po uzasnim strminama, odvodi je na vrh najvise planine strasti, sa koje pogled puca po okolnim brdima i dolinama ljubavi.

Vidis da umem sa par reci da ti docaram ...sve?:)

Probudila sam se jutros u 5:05 sa jednom cudnom, rekli bi neki uvrnutom mislju, da sam izgubila sve svoje srecne misli. Ne, nisam gledala Petra Pana pre spavanja i inace se ne uzivljavam bas toliko u ekranizovane bajke, ma koliko privlacne masti bile, vec sam jednostavno ovih dana stvarno izgubila sve svoje srecne misli. Ne mogu da se jednostavno prepustim osmehu koji moli da se iskreno razvuce i oseti lupanje srca koje nije uzrokovano visokim pritiskom ili nekom drugom " medicinskom" provokacijom. Zeljna sam svih onih iskrenih emocija koje upotpunjuju praznine koje jece. A znate, shvatila sam jutros u 5;05, da to ne moze da se nadje u siguronosnoj tisini iza ekrana dok pustamo mastu da se igra. Masta - nisam Ja. Ja je posedujem, ja sam je svesna, ja je negujem, ali to nisam ja niti zelim da od nje stvaram sarene laze svoga zivota koje bice vidljive samo meni. Ne.

Ziveti punim plucima, znaci nesto drugo. Znaci setati, udisati razne mirise iz nepoznatih kuca, trcati, pevati, skakati, gledati u oci nepoznatim prolaznicima, nauciti iz svake greske makar nesto dobro, igrati, biti dete povremeno, biti odrastao - povremeno, isprobavati razne ukuse, voleti, voleti, voleti...

O da...

Voleti bez ostatka.