Kad o njemu razmišljam, dobijem asocijaciju kreveta sa savršeno čistom, uštirkanom posteljinom koja je ležala u nekoj od onih starih, "dalmatinskih" škrinja u koje dalmatinke stave par listova lavande ne bi li lepše spavali gosti kad ih put nanese. Koliko sam se samo dana baškarila u tom krevetu, dozvoljavajući koži da upije miris lavande koji danas, kada sam daleko od njega, samo pomirišem sopstveno rame i usnijem raznobojnim snovima. Kažu da psihopate sanjaju u boji - kad će mi reći nešto novo?

Ponekad razmišljam, onako bez veze kad zagledam se kroz prozor na semaforu, kako bi lako bilo vratiti mu se. Kako bi lako bilo jednostavno skinuti sve sa sebe i uvuci se opet u savršeno čiste plahte ljubavi kojom me je obavijao jako dugo. Kako bi lako bilo nasloniti glavu na mekani jastuk nežnosti kojom me je održavao u zivotu i vraćao izgubljenu veru u ljubav, strast, iskrenost - oh da, ISKRENOST pogotovo. Kako bi lako bilo udahnuti umirujući miris lavande, inhalirati ga duboko u pluća i dozvoliti osmehu da se razlije po celom telu, da obasja unutrašnjim zadovoljstvom svaku poru i isija iz nje zavidnu toplinu koja ledi ljubomorne poglede.

Ali...

Dok sam bila devojka, stalno sam slušala baku i njene savete " ovo sme ovako", " to ne sme onako", " nikada ne dozvoli ovo", " nikada ne pristaj na ono" i onaj koji se ispostavio užasno, užasno tačnim " što jednom pukne, može da se zalepi, ali nikada neće biti celo ponovo"...I ne bi mogli da ostvarimo celinu, što reče Larica - savršeni krug kao najsavršeniju geometrisku figuru. Nikada ne bi mogli ponovo da dostignemo onaj, mnogima, nedostižni nivo bliskosti, ne ljubavi koliko bliskosti , u kome ovisnost jednoga o drugome postaje fizički bolna.

A tako bi lako bilo posegnuti za navikom, za proverenom sigurnošću, za poznatim dodirom u kome nestaju nemiri, za poznatim osmehom u kome se gubi briga, za bliskošću koja boli. Dodje mi ponekad kada se razočaram u sve ono što sam znala da će me razočarati, ali tvrdoglavo sam isterala do kraja, dodje mi, da se samo malo okrenem, pogledam preko ramena, pružim ruku i vratim prošlost u sadašnjost. Ne bi bilo prvi put da demantujem sve teze i teoreme o nemogućnostima mogućeg. Ali lagala bih sebe. Slagala bih sebe. A protiv sebe - ne treba ići lažima.

I pre njega sam za sve imala neku asocijaciju. I posle njega su asocijacije bile uglavnom haotične. Uglavnom su bile štale u pitanju, sa senom razbacanim po hladnom zemljištu koje je apsorbovalo previše konjske balege, pa jednostavno ne može da upije miris sveže pokošenog sena. Bilo je i šarolikih asocijacija koje su me zabavljale kada bi naišle, bilo je i vodenih kreveta, to su obično bile one  ljige od ljudi koje bih iz čistog besa pomerila malo i odbacila bez ikakve griže savesti. Materijalisti i umisljeni frajeri su obično ostavljali asocijaciju daske koja je u zatvorskim ćelijama služila kao krevet. Sa posebnim zadovoljstvom sam te daske prefarbavala jarkim bojama, ne bih li slučajno unela malo radosti u sivilo kompletne asocijacije.

A onda je sasvim slučajno naišla alarmantno lepa, sasvim nova, asocijacija u vezi tebe. Divan, veliki, ogroman krevet, presvučen svilom u boji šampanjca i trule višnje; svilom koja se vukla po podu nonšalantno padajući preko rubova kreveta na kome su bile posute latice orhideje identičnih boja. U središtu te egzotike ležala sam ja, izvijajući telo i grčevito stežući svilu, dok pod obrazom osećala bih usporeno maženje latica. A svila je klizila izmedju mojih butina. Opet sam te sanjala...