Dodje mi da urlanjem izbacim iz sebe sve simptome pms-a i onda odahnem.
Dodje mi da sva nezadovoljstva izbacim iz sebe jednim grlatim krikom koji probudice pola sveta.
Dodje mi da glasovno oblikujem neko neobjasnjivo nezadovoljstvo zbog nemogucnosti povratka u proslost samo jedan dan.
Znate onaj osecaj kada mislite da ste bas u tom jednom danu mogli da promenite tok svog zivota? Onaj osecaj kada bi samo jedno zakasnjenje prelaska ulice promenilo sve i odredilo vasu sudbinu sasvim drugacije...
Danas se suocavam sa neminovnoscu svog zivota, sa svim dobrim stvarima koje su proistekle iz te neminovnosti, sa svim losim odlukama i pogresnim stavovima, sa svim ljubavima koje su trebale biti dovedene na neki visi nivo, sa svim rastancima i susretima koji su trebali biti znacajniji, dramaticniji, veseliji ili otplakaniji - a ja sam eto, terala sudbini inat i reagovala kako niko ne ocekuje.
Skroz asimbolican dan, niciji rodjendan, nicija smrt, nikakav praznik niti veliki svetac; jednostavna potreba da se dugo ogledam danas i pomirim sa prosloscu. Moram da prihvatim svoje godine, bas danas, i nastavim nekim zrelijim snovima da se vodim.
Znate onaj osecaj kada nista u zivotu niste propustili pa nemate za cim da zalite?
E bas to.
Kompletno ispunjenje decijeg sna, sigurna, harmonicna porodica, puno prijatelja, sportski apsolutno ostvarena, skolski dobro potkovana, devojacki dovoljno voljena, hedonisticki ispunjena, radoznalost ekstazicno zadovoljavana, tajnovitost svega moguceg i nemoguceg - otkrivana, ne postoji istina koja nije obelodanjena i laz koja nije okajana, misija uspesno ostvarena!
Nemam za cim da zalim.
A opet...
Samo da mi je jos malo onih 23 godina...
Objavio
Proslost u 08:43 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
))
ma znam o chemu prichash
), eh da mi je kilo sladoleda sad ; ))))