Nemam vazu.
Svakojakih gluposti se setim da kupim, ali vaza ( ili vazna?) mi uvek promakne.
Za osmi mart sam od dece koju treniram dobila gomilu buketa i sve sam ih zgurala u plasticnu ambalazu prolom vode. Sreca pa jedan buket ima onaj siroki papir koji je predvidjen za nemarne zene kao sto sam ja, pa pokriva celu flasu tako da se ne vidi. Svaki put kad dobijem cvece ja se zakunem da cu sutra kupiti vazu. Svega tri puta u zivotu sam se zaklela. Ali sutra je definitivno kupujem. Stvarno vise nema smisla.
   E sad, nisam o tome zelela da pisem ( kao i obicno), ali mi to stoji na stocicu pored kompa, pa isteklo iz mene bez kontrole. Ponekad me taj bes na samu sebe dovodi do ludila. Ne mogu da shvatim kako ne mogu da se promenim ili nateram da ucinim nesto, a onda sebe uhvatim kako isto to trazim od dece. Pa sto su oni bolji od mene pa poslushaju? Meni su , izgleda, mnogo popustali i mazili me, da ne kazem razmazivali, pa ja i danas ne slusam sebe od svih ljudi na ovom svetu koje ne treba da slusam.
  U cudnoj sam fazi - nemam inspiraciju ni za `leba. Ne mislim samo na pisanje, nego uopste. Nemam zelju da se kupam dugo recimo. Znate onaj ritual kada dopustate mlazu vode da zadje gde retko zalazi, kada uzivate u aromi gela za tusiranje, kada menjate toplo - hladno jer ste procitali u nekom casopisu da to zateze kozu i eliminise celulit, pa onda izadjete i izmackate sve kreme pocev od tabana, pa preko nogu i stomaka, sve do specijalnih grudnih krema i vratnih antirida. Zatim stignete do lica koje trazi posebne kruzne pokrete prstiju namazanih basnoslovnim kremama koje cuda cine. Ukratko receno, na to mislim.
  Nemam zelju ni da se doterujem. Znate ono , otvorite ormar pa prebirete po stvarima kao da ne znate sta sve tu ima i trazite pogledom savrseni outfit koji ce zabezeknuti svakog treceg slucajnog prolaznika i ostaviti bez texta svakog petog sluzbenika na salteru koji cete obici. Nemam zelju da se utegnem u neke pantalone koje mi bezobrazno dobro stoje i izdignem se malo na stiklici od par cm-a, cisto da izazovem ubitacno ljubomorne poglede niskih zena izdignutih na 25 cm platformama ne bi li mi dosegle do uveta.
  Nemam zelju da se obucem u pidzamu. Samo smaknem garederobu sa sebe i uvucem se u krevet. Suvisno je pominjati da zaobilazim losione i tonike pre spavanja, kremice mozda i uzegle vec. samo zube operem i cao. Nemam zelju da uzmem knjigu i uzivam u divnom kisovitom danu, nemam zelju cak ni neku preporucljivu glupost kao sto je Spanska serija, da pogledam. Ama nista. Sve me zivo mrzi - i messenger me mrzi da upalim, email nisam proverila danima, mozda i nedeljama, slike da prebacim - rrrrrright! Nema sanse.
   A onda se pojavi moj kolega i da mi da prevodim Coaching Tips. I to me natera da dodjem do centra u naj-in kaficu gde su sve sami poznati ljudi koje nisam videla godinama. I ujebe me totalno.
Doteram se, odem, proparadiram kao sto se ocekuje od mene, podsetim ih ko sam, odgovorim na par idiJotskih pitanja " Kad si se vratila?"  znajuci da misle na " Kad si se vratila iz USA?' - sta da odgovorim? Pre 14 godina znate, ali sam se odmah udala? Ma daj...Dodjem kuci i dugo se odgledam u ogledalu. Pomislim, brate ...36! Moja skolska drugarica je vec ubacila silokon u gornju usnu, prepeglala oko ociju bore i svakog drugog meseca ide da je drma struja deset dana za redom, ne bi li podigla dupe. A ti? Vidi se...nista ti od toga ne treba. ( Kezz:D)
  Rodila majka...