GRAÐANIMA NIŠA JE POTREBNO JEDINSTVO
Nebojša Ozimic je roden u Nišu 5.4.1962.godine, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nišu, katedra Istorija. Do sada je objavio niz istorijskih dela (jedno od najznacajnijih je svakako hrestomatija o Konstantinu Velikom "Vojskovoda, car, svetac") a citalackoj publici poznat je i kao pesnik, prozaista i publicista. Njegov roman "Dom" preveden je na grcki. Nedavno su iz štampe izašle dve njegove nove knjige: "Kratka istorija Niša" (Zograf Niš) i pesnicka zbirka "Jeka".
Razgovarao: Dejan Stojiljkovic
U izdanju "Zografa" izašla je "Kratka istorija Niša" ciji si ti autor, na jedno ovakvo izdanje smo cekali više od deceniju, šta možeš da nam kažeš o njemu?
Najpre je potrebno reci da je poslednje izdanje Istorije Niša izašlo u tri toma pre skoro cetvrt stoleca. Svaka od te tri knjige je u meduvremenu prošla istoriografsku kritiku a vreme je podvuklo propuste koji se u ovakvom poslu neminovno provuku. Ja sam bio daleko rastereceniji sa one autorske strane od svojih prethodnika jer sam bio u situaciji da ne moram da pišem odredujuci se prema politickoj situaciji. Iza mene je stajalo jedino izdavacko preduzece ‘’Zograf’’ sa jasno izraženom željom da Niš konacno dobije dvojezicnu publikaciju o skoro dvehiljaditoj istoriji Niša – rodnog grada Konstantina Velikog, prestonice Stefana Nemanje i grada koji je obeležio noviju istoriju Srbije protestima ’90-tih i 2000. godine. U takvim uslovima bilo je vrlo zahvalno raditi. "Kratka istorija Niša" je koncipirana po uzoru na moderne lokalne istorije tako da je na stotinak strana izložena celokupna istorija Niša uz obilje fotografija i dokumenata koji ilustruju tekst. Ovom knjigom je najviše dobio sam Niš – napokon ima jednu publikaciju koja ce ga dostojno reprezentovati u svetu. Sa druge strane, licno zadovoljstvo postignutim je ogromno. Jedno je kada si istoricar koji, poput mnogih besposlenih kritizera, prica šta bi on i kako bi on napisao da su ga pitali, jel… potpuno je drugi nivo kada si u situaciji da sve to o cemu si pricao i napišeš. Cujem da je izdavac pre mene kontaktirao dva niška istoricara koji su zapocinjali da pišu ovako koncipiranu knjigu pa su odustajali ili davali neke poluzavršene verzije… ja to razumem. Stoga se i osecam profesionalno ispunjeno.
Mnoge epizode iz istorije Niša su dosta dugo bile cenzurisane, namerno "zaturane", krivo interpretirane… Da li je došlo vreme da se neke istorijske istine konacno otkriju Nišlijama?
Ne mislim da je u dosadašnjoj istoriji Niša bilo podataka koji su ,kako kažeš, ’’ namerno zaturani’’. Stvar je u svojoj osnovi vrlo jednostavna: Niš je više od pola stoleca bio sagledavan kroz onu istu ideološku prizmu kojom je krojena srpska pa i jugoslovenska istorija a ona je imala svojih manjkavosti. Velika je stvar po buducnost srpske i niške istoriografije rehabilitacija Dragiše Cvetkovica, dublje proucavanje antickog perioda Niša na naucnim skupovima NIŠ I VIZANTIJA koji se održavaju za vreme gradske slave, sada je preostalo smo još da se ude u detalje koji mogu da klope jednu, generalno, veliku sliku. Jedan od romana na kojima radim je bavi se upravo osnivanjem i istorijatom niške slobodnozidarske lože ’’NEMANJA’’ i ulogom niških masona u privrednom, ekonomskom i politickom životu ondašnje Kraljevine, kasnije Republike. Komunisti nisu voleli masone, a ni masoni komuniste i stoga se podaci o ’’NEMANJI’’ i Rotari klubu poslednji put pominju u Istoriji Niša iz 1936. godine. Ono što je tokom decenija skrajnuto pa je izgledalo kao da smo živeli na polupustom ostrvu a ne na najvažnijoj raskrsnici ovog dela Balkana, nameravam da u posebnim knjigama obrazložim i dokumentujem. Jednostavno, došlo je vreme za to.
Zašto Niš i Nišlije tako malo vode racuna o svom istorijskom nasledu? Je li u pitanju bahatost, neznanje ili nešto trece?
Generalno, Niš ima problem svih gradova koji su se bitno uvecali nakon Drugog Svetskog rata. Konglomerat svega I svacega je odlucivao o biserima kakva je Mediana ili Tvrdava i tu nije bilo spasa.Najpre je bila neobrazovanost, pa nemar, pa neznanje.Tu je i osecaj pripadnosti gradu koji je u Nišu postojao do kraja osamdesetih.Kada je raskopavano, recimo, Vojnicko groblje (ne Saveznicko) moji drugovi su otišli tamo i za petnaest minuta napravili fotose tog vandalskog cina. Onda su tadašnje vlasti na prostoru razrušenog groblja podigle zgrade u kojima su bila uglavnom vojna lica. To ne bismo oprostili Hrvatima ili Šiptarima ali smo sami sebi ucinili, i to besplatno.
Nemar i ravnodušnost su paklene stvari.
Da li je duh Starog Niša umro i nepovratno otišao u istoriju?
Šta je tebi Stari Niš? Ako pod tim podrazumevaš Sremcev Niš, Kalcu i ostale likove iz tog perioda, smatram da su oni odavno u istoriji, što je i normalan sled stvari. Ukoliko govorimo o onom duhu prema kome je prepoznatljiv jedan grad – po duhu boemije, kosmopolitizma i tradicije- to je zaista otišlo u istoriju. I to je normalno jer svako vreme stvara ljude koji su mu neophodni. Recimo, skoro sam prisustvovao razgovoru nekoliko studenata gde je jedna koleginica pozvala ostale na žurku u Donjoj Trnavi, ’’prevoz i pice obezbedeni’’. A nekada je, recimo, baš ta Trnava dolazila u Niš u potrazi za necim lepšim!
Tvoja knjiga o Caru Konstantinu je i danas je maltene jedino relevantno izdanje takve vrste u nas. Zar je moguce da se ostali naši istoricari ne interesuju za tu temu?
To je pitanje za njih. Kada je prvo izdanje knjige ‘’Vojskovodja, car,svetac ‘’ objavljeno pre tacno 10 godina, na tadašnjem Sajmu knjiga (novembra 97) postavljana su tri pitanja : ko je bio Konstantin, ko je bila Jelena i šta je Medijana.Preko 90% ispitivanih je odgovorilo da je Konstantin ‘’neki rimljanin, valjda roden u Nišu’’, prema istima jelena je bila njegova žena a za Medijanu je cak 92% reklo da zna da se radi o javno-komunalnom preduzecu! Vec 2002. godine, kada je izašlo drugo i dopunjeno izdanje knjige vec su bili poznati podaci detaljnije vezani za Konstantina .
Što se mene tice, spremam (dvojezicno) knjigu o Konstantinu velikom i to ce, mislim, sa moje strane biti dosta na tu temu. To je dug koji cu na vreme odužiti i nastaviti užestrucna istraživana zapoceta knjigom "Pitagora i njegovo brastvo".
Citalackoj publici si poznat kao publicista, prozaista i pesnik, ali stice se utisak da si jedno vreme sve to pomalo zapostavio zbog svog naucnog rada. Da li je objavljivanje pesnicke zbirke "Jeka" tvoj povratak u svet beletristike?
Ima u tome istine. ’’Jeka ’’ je nastala iz potrebe da otvorim srce i da na neki drugi nacin kažem istine koje su moje, za koje mislim da su i opštije, a koje se najlakše i najdirektnije mogu saopštiti putem poezije. Nisam sve rekao kada je u pitanju beletristika, niti nameravam da ovaj segment svog stvaralaštva potisnem, naprotiv. Kao što sam se desetak godina ’’cistio’’ od beletristike na racun istorije, tako cu naredni period svog života u vecoj meri posvetiti pisanju lepe književnosti.
Kakvi su tvoji utisci o lokalnoj književnoj sceni, koje su njene vrline i mane?
Uh, to je dosta nezgodno pitanje. Kako ja vidim niško književno stvaralaštvo, mnogo je ljudi koji pišu ali je malo onih koji su po mom ukusu. Sa druge strane, postoji klanovska podeljenost koja razjedinjuje kreativnost niških autora. Veliki broj mojih kolega se više bavi odnosima sa drugim kolegama nego radom na poboljšanju sopstvenog stvaralaštva i tu je osnovni problem. Jug je uvek davao dobre pisce,ili je bar takav moj utisak, ali ih nije i negovao – ako se nekome posrecilo pa je postao ime u srpskoj književnosti to je uglavnom bivalo voljom neke druge sredine (najcešce beogradske) i iz nekih sasvim petnaestih razloga u odnosu na književnost.
Dacu Vam dva primera: Branko Miljkovic je postao veliki jugoslovenski i srpski pesnik u Beogradu, voljom politicke elite koja je, normalno, imala uticaj na kulturni život. Branko Miljkovic kakvog citamo u knjigama je finalni proizvod Beograda kao politickog centra. Na drugoj strani se nalazi fantasticna, gorostasna pojava Slaviše Nikolina Živkovica, po meni najzrelijeg i najbeskompromisnijeg pisca koga je Niš dao ali i zakopao. Danas ime Slaviše Nikolina Živkovica, osamnaest godina nakon njegove prerane smrti, književni Niš poznaje zahvaljujuci izdavaštvu NKC-a. Branku Miljkovicu je Beograd dao Oktobarsku nagradu i skup život, Živkovicu je Niš dao posao u livnici od koga je ovaj i umro.
Ne mislim, dakle, da su moje niške kolege slabije u odnosu na bilo kog drugog vec o njima, jednostavno, nema ko da vodi racuna.
Nedavno si najavio objavljivanje romana "Okrugla palata" za 2008. godinu, možeš li posetiocima portala NišCafe da kažeš nešto više o tome?
Samo mala ispravka. Radni naslov rukopisa koji pominješ je ’’OKRUGLI HRAM’’. Nekolicina prijatelja me je usmeravala ka pisanju tzv. Istorijske fantastike, da upotrebim taj izraz, i ja sam se najpre opirao, ideja mi je bila strana ili, tacnije, nisam je doživeo kao svoju. A onda sam rešio da spojim lepo i ono što volim: anticku istoriju, istorijat tajnih društava, mistiku i stvarne dogadaje. Moram priznati da je najjaci utisak na mene ostavio razgovor sa sada vec pokojnim Branimirom Živkovicem – Curišem, nekadašnjim direktorom Hipotekarne banke u Nišu i jednim od poslednjih živih niških masona iz vremena dok je Stevan Sremac bio u njoj. Sama ispovest Curiša ce biti objavljena u zasebnoj celini, romanu.
Mogu za sada da kažem samo da roman ’’OKRUGLI HRAM’’ pocinje sa Pitagorinim hramom a završava se u Nišu 1999. godine za vreme bombardovanja grada. Neka sve ostalo bude tajna.
Jedan si od laureata nagrade "11. januar" koju dobijaju zaslužne Nišlije, šta bi želeo da, sa pozicije nekog ko je uradio dosta toga za rodni grad, poruciš svojim sugradanima?
Sve što bih želeo da im kažem, savetovali su davno pre mene pametniji i iskusniji od mene tako da ja ne mislim da treba ikome išta da porucujem. Želeo bih da nišlije konacno shvate da ce Niš u ovoj i svim ostalim godinama i decenijama izgledati upravo onako kako oni hoce, sve je u njihovim rukama, i pogaca i nož. Takode, da shvate da nijedna vlast ne može da izmeni prljave ulice, ugašene bioskope, prazne sale za promocije knjiga a kamoli da ga preko noci nacini evropskim- to je u srcu i u glavi. Mnogo toga treba da krene iz nas samih kao ljudska potreba da bi preraslo na grad, pa državu...
Bez našeg jedinstva kao gradana Niša ostacemo crna rupa Srbije u koju se dolazi samo kada se mora
