Драги мој непознати пријатељу,

ових дана често мислим на тебе. Наиме, не могу никако да кажем да ми, на неки чудан начин, ниси драг иако је око мене много оних које свакодневно виђам и према којима не гајим наведено осећање. Можда је управо то у питању? Да знам како изгледаш, твоје навике и нарав можда ти се и не бих оволико поверавао; можда бих те чак и избегао, као што избегавам сва она друштва која ми нису по вољи. Не знам. У сваком случају, ако је моја претпоставка тачна, онда је и боље да се не упознајемо.Шта ти мислиш ? О томе ми свакако напиши своје мишљење у наредном мејлу.

Ових дана ми се јавила пријатељица Хана из далеког Новосибирског. Њена писма су дуга, реченице као у Иве Андрића, искреност светитељска. Ханин деда по оцу је доживео пензију као пуковник КГБ-а док ова вижљаста 22-годишњакиња студира Теолошки факултет и Светску књижевност. У овом последњем писму Хана ми пише о нечему што је приметила када је јуна месеца била код мене у гостима:

'' Код вас Срба (мисли да су све нишлије Срби, ) људи другачије доживљавају цркву, боље него код нас. Искреније, рекла бих. Код вас људи доласком у цркву доносе неку радост, ведрост и то им се види на лицу; из цркве одлазе, ако ништа друго, макар једнако расположени.

Код нас, у Русији, људи када улазе у цркву као да уносе невидљиви терет- погну се и намраче, лица им ухвати грч. Још гори излазе из храма. Можда је то зато што су њихови преци довлачили топове око храма Христа Спаситеља и гранатама га рушили, патријарха бичевали а мошти, Боже ме прости, псима и у реку бацали.То је терет са којим треба живети. Зато сте ви ведри и зато вас ја волим''- закључује Хана.

Хана има 22 године, вижљасту фигуру, бледуњав тен, велике, паметне очи и жељу да се отргне од терета који су њој и њеној генерацији натовариле претходне и ја им од срца желим да у томе успеју.