Драги мој пријатељу,

не знам да ли ти је познат онај осећај када се нађеш у неком друштву у коме си боравио једно време и из кога одлазиш а све имаш онај чудни осећај да си још нешто имао са собом и осврћеш се не би ли, некако, на неки начин, пронашао то што си заборавио пре него што одеш. Чудан је то осећај, неким се људима догоди да их прати цео живот.

Ето, рецимо, ја...Имам утисак да сам месеце и године свог живота провео осврћући се за собом и тражећи то нешто, а да ни сам нисам знао шта. Може се рећи да је писање заправо одабирање једног таквог живота, трагалачког – цео живот тражиш нешто, не знаш шта али га осећаш као врло драгоцено па и подсвесно претресаш џепове, све се надајући да ћеш то нешто, ево баш сада, опипати у десном џепу зимског капута. И када ништа не нађеш, као што никада и не проналазиш, станеш и почнеш зачуђеним погледом да мериш свет око себе, просто ти дође да се раздереш:

• Људи, мени нешто фали!

А сви иду својим путем и нико не хаје за тебе.