pesme

18/11/2006

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА НА АНТИЧКИМ КАРТАi

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА

НА АНТИЧКИМ КАРТАМА

            Мало која тема из историјске науке је тако драстично поделила научне кругове као што је то случај са најстаријом историјом Срба. Док су једни истрајавали у одбрани својих звања  бранећи званични став САНУ да су Срби огранак  јужнословенске скупине која је у периоду између 6.- 7. столећа дошла на Балкан из подручја Кавказа, други су износили нова сазнања углавном доказујући да су Срби много старији од наведеног периода што је знало да поприми облике пародије. Услед недовољне или слабе аргументације својих ставова , па и преслободних изјава , настала је шала  Амебе па Срби. Наравно, ни ова тврдња није тачна; она је најубојитије оружје противника приче о најстаријој историји Срба.

            Шта су чињенице, на којима се базира свако научно истраживање ? Чињенице,  у виду историјских извора, потврђују да су Анти, Венети, Склавини,  Трибали, Далмати , Дачани, Скити ...и многи други били различити називи за Србе. Свим овим именима још византијски писци називају владаре из доба династије Немањића па ту нема никаквих нејасноћа. Поставља се оправдано питање – јесу ли они погрешили или су, на основу старијих докумената, исправно чинили називајући Србе различитим именима ?

КАДА МАПЕ ПРОГОВОРЕ

            Уколико узмемо у обзир да су најпрецизнији показатељи боравка неког народа на одређеном простору топоними карактеристични за језик дотичне језичке групације, у том смислу мапе можемо схватити као својеврстан попис народа у тада познатом свету. Могућност грешке је , у овим  случајевима, сведена на веома мали проценат. Иста мапа нам може потврдити присуство Срба и потпуно одсуство Албанаца или Хрвата на одређеном простору. Мапе нам једноставно пружају најбољи увид у етнички састав одређених подручја и због тога им се и највише верује.

            Навешћемо само неке од потнатијих картографа из периода 1.- 4. век који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм тада познатог насељеног света.

КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ

            Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси прве картографске приказе српских насеобина . Стварајући своју карту света средином 2. столећа после  Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године  после Христа) . Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва,  наводи топониме несумњиво српског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Serbinum , на картама Римског царства назван и Servitium. На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Vendum а око данашњег Липљана  Vendenis . Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе ( Serboi)   у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и  Плиније Старији ).

            Јужно од простора данашње Србије и Балканског полутотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града  Цезареје српски град Serbetos -  Serbetis . О овом  месту писали су Милиш Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво.[1]

Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот[2] и Диодор Сицилијски[3]. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера ''чудновата''. О њему Диодор још пише: '' Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује  и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије водје ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута''. За ово језеро Птоломеј као да није знао. Али , да се вратимо  на просторе балкана.

Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора  град Србицу ( Serrbanissa) с тим што је , у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.

 Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи , само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приоблани појас Јадранског мора , записујући следеће:

'' Област уз Адрију   населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се  мало разликују од Келта али говоре , другим језиком.''[4]

ПОМПОНИЈЕ МЕЛА

Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела , римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом Опис земље. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе , поред осталих и племена  племе Serri . Овим именом се на много места  означавају управо Срби. На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Monte Serrorum (или, у слободном преводу,  Српска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница )[5] који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су  у закључку да појам Трибалска равница подразумева  Подунавље и  Срем[6].

 Занимљиво је да племе Serra, Serba многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом  географском смештању Срба које наводи као Serbi, Serrei . Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у Опису земље и Плиније Старији у делу Исторја природе , а оба аутора су живела и стварала у 1. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа !

ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ

    Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он  на Балканском полуострву проналази место Serbinum  у Панонији ,  Vendum на горњој Драви као и  Serretes  и Oserriates на Сави. Томо  Маретић поводом  Плинијевих Венета око Висле каже да  дда  је ''  сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак  славенског народа''[7]. Поред локализације Венета око Лоаре у  Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући  провинцију  Venetia са главним градом Венецијом представља српску насеобину.[8] Са своје стране, Тацит бележи у делу '' Германија'': '' Не знам поуздано да ли да  Пеукине, Венеде,  и Фине убројим  у Германе или Сармате ''[9] Па ипак, Плиније је , поред места Serbinos у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Servii) као и Месопотамији.[10]Плиније нам је оставио и сазнање о постојању српског града на Криму (Sarbacon) као и о насељу Serberion – у  које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.[11] Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.

ПОЈТИНГЕРОВА МАПА

            Ова мапа света је копија једног римског итинерара из 3. века после Христа. Нама је позната преко копије из 13. века, пронадјене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској  а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се  око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље  Pons Servili . Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље ( лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није водјено робље па ипак нису добили овакав назив.

            На Појтингеровој мапи још  је видљиво насеље Vendenis на данашњем Косову и Метохији који , заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.

                Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се , заправо , овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе  који су сва, па и највиша звања – академика, добили