Trenutak je sjajan podelio bih ga sa tobom sad kad su nas život ogrnuli aromatičnom robom. Vesele promoterke sa remote-control osmehom, tri kile gratis, evo zali sokom. Kapiram i njih, laka je to lova, smeješ se ko kreten jer ove nedelje je proba. Na poslovi.net oglas stoji jasno: “ Traže se promoterke za naš novi proizvod pere, kuva, duva, čisti organizam.”. Politika kuće glasi: “Ne čačkaj telefon sve dok traje promo ali te to ne sprečava da ponašaš se porno. Koristi ga samo onda kad ga daješ veselom debeljku što ulje mu curi sa glave. Ako se zajebeš, ispostavi se da je normalan, džipa nema i suviše je moralan, rešavamo odmah, javi se u Kompaniju, naš ugled nameće klijentelu probraniju.”. Sutra opet na rafove - novi džipovi se pazare i nemoj da kasniš, gubiš šansu za napredovanje. Evo stižu izbori, letci na sve stane, tu su i flajeri a na njima masni frajeri. Onaj ćelavi jako mi se sviđa podseća na nekog, čak i isto priča. Baš je inteligentan moje pičke vredan a ustvari samo pamti reci tv-debila kao da gledam reprizu emisije što sinoć na Pinku je bila. “ A čime se ti baviš?”. “ Ja sam investitor, nesiguran keš al' crkvama mnogim, baš ja sam ktitor.”. “ Baš plemenit gest, ja sam promoterka, hoćeš da te povedem do svog štanda, odeljka? Dobra sam u osmehu, vaćarenju para, ispunjavam sve želje, hoćeš da me karaš? Ja klimaću glavom, ne znam reći neću, u glavi već sortiram svoju novu odeću. Kad si već tu, probaj naš novi proizvod, nije ni za kurac zato i ne rade izvoz. Truju ove naše čobane, na sve novo se lože, ti prefinjen si dečko, ‘si doš'o mečkom?!”. Ćao koleginici, viđamo se sutra, ruka pod njegovom, baš tip je bruka. Jao dušo, srce, ispalo ti salo. Nema frke, idemo do Spa da dotegnem se malo. Da gledam to sranje nije mi se više dalo pa reših i ja da sredim se malo. Krenem u akciju, rentiram četiri točka, pravu atrakciju tako rešim stimulaciju, nabacim emancipaciju, sa novim mobom uzdignem komunikaciju ali eto ti kurca, naletim na jednu Dačiju. Razvalim kola, ošišaju me k’o vola. Sedim pored puta, smrdi neko govno. Pardon, sedi neko govno , smrdim pored puta. Ljut sam na sebe mnogo što ispao sam glupav. Čuje se škripa! Neko se slupao? U banderu se zabo Ktitor dok koks je šmrkao. E, ko te jebe brate, bolje da si drkao, manje para bi potrošio i sad ne bi kukao. Priđem tipu, on unakažen ceo, jebeš air begove kad 250 si hteo. Pod njegovim nogama ona promoterka- cica, usta puna krvi, ne moze da priča. Dok izvlačim tipa, mobiške zvone, čini mi se da će sa životom Ktitor da klone. Ona došla je sebi, pik-ap-uje telefon, obuva štikle ali pada na beton. Lobanja puca, srce prestaje da kuca al’ veza se NE prekida , to je nova Nokija…

Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo. Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost. Međutim, ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu. Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu. Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu. Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu. Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi. Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu. „Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat. Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala ... kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča.

Na malom šibljem obraslom autobuskom stajalištu pijanac je obavljao malu nuždu. Pogled mu je tokom ove posve dugačke aktivnosti od nabujalih litara tečnosti lutao po oronuloj i zarđaloj nadstrešnici stajališta. Od izbledelih propagandnih postera do požutelih i jedva vidljivih oglasa ispisanih rukom. I baš tada postide se. Na papiru koji se nalazio zalepljen na dnu nadstrešnice pisalo je "Ne uriniraj i ne ostavlja smeće! Strogo kažnjivo.". Osvrnuo se i brzo privede kraju obavljajuću radnju. Niko ga nije video jer se ovo stajalište nalazi usred nedojebanog područja. Predsednik opšine je obećao još pre 30 godina da će izgraditi modernu autobusku stanicu sa nekoliko perona ali od toga do dana male nužde ne bi ništa. Naišao je autobus a pijanac se svom snagom koncentrisao na ulazak u njega. Kondukter mu je pomogao i upozoio ga da u autobusu ne sme uznemiravati ostale putnike. Seo je nedugo potom i pao u san. Probudio se na velikoj stanici u Velikom gradu. Nijedan autobus nije napuštao svoje peronsko mesto, izlazna rampa je bila spuštena. Izašao je iz autobusa na peron broj 21 pa se kroz mnoštvo ljudi koji su negodovali zbog gužve i zbrke probijao do prvog staničnog bifea. "Dupli vinjak, ovde molim!", naručio je sedeći na radijatoru jer su sve stolice staničnog bifea bile zauzete. "Odmah dođe.", viknuo je konobar. Sa staničnog razlasa glas je ponavljao:"Autobuski polasci ka svim odredištima se otkazuju do daljnjeg zbog štrajka Sindikata perona. Molimo Vas za strpljenje." Pijanac se čudio jer ostale to ne čudi ali se i pribojavao da samo on čuje glas sa razlasa koji govori tako čudne stvari. Sve dok konačno ne skupi snage pa upita Zelju-baba seru da li ona čuje isto. Ova mu odgovori da čuje isto što i on mada i ona pije od jutros. U tom nastade nekakvo komešanje ispred bifea. Peron broj 34 i peron broj 2 su se pobili. Peron 34 je optužio peron broj 2 da dobija novac od uprave autobuske stanice i kako mu je namera da manipuliše ostalim peronima a sve u korist svoju i Uprave. Na ovo je peron broj 2 oštro reagovao pa se potukoše ova dva perona. Posle tuče peron broj 34 pozva sve ostale perone da se ujedine u novi sindikat perona u kome neće biti mesta za peron broj 2 kao ni za ostale koji ne rade u interesu Peronskom. Peroni se podeliše u dva sindikata "Nezavisni Savez perona" i "Peronski savez".

Mirno veče, bez puno prolaznika. Bez poštovanja pravila numeracije sedišta parovi su posedali na zidine tvrđave i ogledali se, zaneseni prvim danima zaljubljenosti, u očima privremenih oduzimača daha dok su oči caklele kao svitci onako raštrkane po tvrđavi. Na istom to mestu Doktora je bivša devojka posavetovala da prosidba nije puka forma te da osim prstena i romantičnog trenutka začinjenog nesvakidašnjim pogledom na reku Ona zaslužuje više. Sa istog tog mesta je Doktor otišao tada sa prstenom u džepu. Prsten pokušava da proda od tada ali nikome ne treba dijaman. Moja ideja je bila da brusimo staklene izloge dijamantom i da tako ostvarimo njegovu tržištnu, više nedostižnu, cenu. Nije pristao. Od novca za samouverenu svadbu kupio je automobil. Fin, bele boje. Sada njime putuje do svoje nove devojke. Prokletstvo neprihvaćenog a neprodatog prstena ga prati svih 120 kilometara od svog do stana nove devojke i natrag. Vojvodina, tamo samo ravno ideš. On je uspeo da sleti sa puta u neki jarak pa mu ne radi far i još po nešto ali briga ga za to. Reka je te večeri tekla kao tog dana kada je Doktor dobio otkaz. S vremena na vreme bi se čuo smeh koji se pretvarao u kikot a onda bi počinjao da se guši i nestaje. Vetar je donosio reči para koji je sedeo nedaleko. Vojnik i njegova devojka su pričali o tome kako joj ne piše često pa se ona eto brine da nema možda neku drugu. Ovaj ju je ubeđivao da nema i da u vojsci ima tek po neka žena ali da im je strogo zabranjeno da se mešaju sa njima. Ona bi se na kratko smirila pa bi onako kako joj doleti vetrom neka misao zapitkivala za bivšu devojku, debelu kafe kuvaricu iz menze, „vojnikuše“ koje vrebaju odmah ispred kapije kasarne. U nekoliko navrata sam hteo da pomognem čoveku i objasnim da je vojska sterilno dosadna. Brdo muškaraca koji loču, pričaju o odlasku u inostransvo i obezbeđenom poslu preko granice čim odsluže dug državi, pijanih starešina, narkomana i prevaranata. Sve u svemu dosadni sati sa dosadnim svetom. Međutim, svako se bori za svoju guzicu. Prodavac krofni je već bio zaspao naslonjen na kolica dok je na tranzistoru jedva čujno zvrnduckala nekakva pesma o konjima, ženama i snegu. Mnogo mi je išla na živce pomisao kako pada sneg a ja moram kaljav od snega koji se topi da timarim konja dok me kući čeka žena koja će mi se popenjati na glavu čim budem ušao u kuću. Znam, od samog početka imao sam pogrešnu vodilju ali eto. Zviznuo sam, bilo mi je dosadno. U tom se prodavac krofni trgnu iz sna i promrlja: „Prazne krofne 10 dinara, filovane 30. Izvol te“. „Skup si.“, dobacih mu. „Jeel? A ti ako imaš jeftinije kupi. “, rekao je. „Pa, nemam. A i ne volim krofne.“, nisam ostao dužan. „Ni ja ih ne volim nego ih prodajem. Šta ima da voliš krofne?! Parče testa umotalo pekmez.“, reče. „Valjda pekmez umotan u parče testa?“, rekoh. „Zavisi, da li si pekmez i testo.“, konstatovao je, isljučio sneg, ubio konja ućutkao ženu pa krenu dalje lagano gurajući kolica.

Giu nisam video dugo. Posle putovanja kroz prošlost neke mediteranske zemlje ona je nestala. Ne znam da li ju je život poterao na dobru ili bolju stranu. Gia voli putovanja. Donosi uvek mnogo slika iako fotoaparat ne vadi iz hotelske sobe. Evo, na primer, posle njenog putovanja u Palermo video sam vulkan koji je pred erupcijom. Uplašio sam se. Posle Španije video sam Mandras i Kralja. Reči koje Gia koristi su obične, jasne. Boje su osnovne a svaka rečenica ima kraj. Giin profesor crtanja je pristao da nacrta njen akt mada se njen otac ipak tome pritivio na kraju. Bilo je I ludo očekivati da će ugled ustuknuti. Na internetu sam pronašo tu sliku koja se posle nekakve lude noći u hotelu, koje se Gia ne seća, našla na javnoj aukciji na ebay-u. Včasnici slike su je označili kao reprodukciju. Prodata je za 20$. Gia je popizdela. Bol u glavi, šteta u stanu, policijska prijava za uzmeniravanje poštenog naroda koji sutra ustaje rano i odlazi na posao, saznanje oca da se slika njegove gole ćerke nalazi na javnoj aukciji jedog od najsposećenijih sajtova sveta, saznanje do kog je došao sledivši adresu sajta iz mejla koji mu je posalo njegov kolega iz Upravnog odbora, sve to nije se moglo meriti besom od 20$. “Samo dvadesetica za mene!“, besnela je. Posle aukcije bila je slomljena. Počela je da do poslednjeg cvonjka kupuje i grebe lutrije. Otvarala je i pila flaše kokakole, traživši nagradu urezanu na poleđini otvarača flaše. Pratila je svaku ligu i u kladionicama provodila dane. Gia je jedan od onih “Jebem im mater!”. Ti srećnici uvek dobiju nekakvu nagradu, putovanja, pare, dobiju makar zamenu listića. Poslednji put kada me je potrefilo osvojio sam četvorku na loto-u. Iznos 200 dinara. Nisam otišao da podignem novac, bilo me je sramota. Gia bi podizala i trojke. Posle nekoliko simboličnih, zamena, sitniša od prve Danske lige i prodaje debelog zlatnog lanca koji je dobila od svog oca, uspela je da ode u Belgiju. Na svirci, njenog novog komšije Poljaka koji joj je ponudio da brzo skicira posetioce bara i nudi skice na prodaju umesto fotograija, zaradila je prvu dvadeseticu evra. Sutradan je kupila nečiji akt u starinarnici za dvadeseticu i okačila ga o zid. Posle Belgije, kada sam dobio mejl, poslednji put od nje, krenula je u posetu svom ocu. On cevči naftu u Africi. Besan je na Mandrasa i Giu.

Generalno, ovde je život postao zanimljiviji iako se ništa značajno nije promenilo. Nekako, uspeo sam se zanimati posmatrajući svet sa strane. Dosadni svakodnevni život užurbanih kišobrana smotanih u cilindar koji jurcaju po pločnicima opet posmatram iz duboke ilegale, sakriven iza ogromnih sunčanih naočari. Kišobrani me ne primećuju ali ih ja razaznajem od ostalih. Za vreme studiranja, išao sam u posetu zatvoru za maloletnike u Valjevu. Posle toga sam prepoznavao klince kriminalce u redu dok čekam parče šiša( parče neopisivo ukusnog mesa nehigijenske ustanove ŠIŠ Ćevap u Novom Beogradu), dok čekam na zeleno I posmatram pešake koji se vuku preko pešačkog. Prepoznavao sam ih po upadljivo jednakim frizurama, podignutim crnim čarapama I visoko navučenim tamnim šorcevima. Postoji teorija o urođenom kriminalcu. Visoko čelo je jedan od stubova te teorije o fizičkom outlook-u kriminalaca, na čemu je I zasnovana ta idiotska teorija. Kišobrani se razlikuju od drugih ljudi, sasvim jasno. Svaki kišobran može ti saopšti novotariju I zanimljivost svaki put kada te vidi. Bez obzira koliko puta te je video tog dana. Kiša je padala ovde, pa je oblake oduvao vetar onamo, tamo je padala neko vreme čuo sam od jednog kolege kišobrana. On se bio sav raširio pod kišom ali ipak pokise. Razlikuju se među kišobranima mali, veliki, jednobojni i prefinjeni, pocepani, odrpani, stari, kišbrani pripravnici, kišobrani gerilci. Svakakvih kišobranaca ima među kišobranima. Crni su najupečatljiviji. Može se kazati I najugledniji. Crni kišobran odmah uočim među ostalima. Imaju, u glavnom, I metalni vrh. Dobro sam se sakrio od kišobrana, ovih dana… Nema novih ljudi u mom životu, već neko vreme. S njima se lakše borim nego sam kišobranima. Njihova navalentnost je krotljivija. Ovi novi-stari ljudi mi prijaju. …ona nosi majicu sa šorokim crveno-belim linijama preko prednjeg dela. Na leđima nema tekstila. Leđa su joj gola. Prija… Bankovni devizni račun mi se odavno nije oglasio. Obično stigne zvučna poruka u kojoj piše: “Poštovani, obaveštavamo Vas da je izvršena uplata na Vaš račun u iznosu od...”. Istekla je stipendija koju nisam ni zaradio niti sam osmislio put do nje. Samo sam otvorio račun u banci i novac mi je stizao. Zivuckalo se od toga a stigao sam i da se zadužim. Ne mnogo, ali zadužen sam. Privatno i beskamatno, bar. Sakriven, juče sam jeo letnju tortu. Bila je hladna. Ne uživam u hrani toliko da bih o njoj mogao pričati satima. Ako sam gladan bitno je da više ne budem. Način? Nije bitan. U lenjim danima vojske, klasić mi je rekao da jedno pivo ima težinu tri sarme. Kuvali smo sarmu svaki dan. U dva lonca. Pivo kao pivo. Nisam nikada postavljao pravopisnu razliku između piva. Jelen sam uvek pisao kao Jagodinsko a Beks ne znam kako se piše. Mogao bih ukucati to u Google-u ali opet, piću pivo bez obzira na njegovo ime. Dok je danas padala kiša razmišljao sam o Lasyboy-u. “To je ona američka fotelja.“: objašnjavao mi je Marković pre neki dan. „Imaš i dodatak sa frižiderom pored, u naslonjaču. Ne pomeraš se, praktično.“. Pomerio bi se odatle ako ti se pripije određeno pivo? Ja, ne. Lejzovao bih najlejzije. I da, sigurno ne bih gledao televiziju jer sreća zaobilazi prosečnog gledaoca televizije ili čitaoca dnevnih novina. U govnima smo, i dalje, samo sada su nekako sočnija. Nisu onako tvrda i gusta nego razvodnjena. Kao loš špricer. Na televiziji, isto, prepoznam kišobrane. Još kada ih potpišu zanimanjem... čestitam sebi na moći prepoznavanja. Stan je pun kikirikija, ona ga tamani kao blesava. I, upravo je pročitala ovaj red iako ne čita dok pišem. Ne voli kišbrane. Sreća...

Bilo je to na jednom brodu. Sa šetalista su ljudi mahali nama koji smo čudno igrajući na palubi broda pozdravljali jutro. još pre dva sata sam počeo da je gledam. nisam siguran u stabilnost moje nestabilnosti. krenuće samo. možda ću povratiti. nisam... nemam ni žvaku. imam na sebi nekakvu rusku košulju. dao mi ju je Pedja. nema kragnu. čudna košulja. ona je zgodna. vrlo. u nosu osećam miris tog broda. sećam ga se mirisom, uvek. raznih je nijansi. ponekada bude loše nijansiran. ima nekakvu belu haljinu. široka je i laka. a dok se pomera, s leve na desnu nogu, na haljini se ocrtava njeno pravilno dupe. filmski pravilno. ne upoznaje mi se, još. hoću da je gledam. u mojim kolima smo. "ona je ušla uz: "e, baš sam luuda!"" .[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=cEMdx4Ia8yc&feature=related] nisam uzeo broj njenog telefona.

Nestanak stuje u ulazima broj 72,74 i 76 je bio posledica mog uticaja na spoljašnji svet. Otvorio sam vrata namerivši da se na brzinu, u bade mantilu i papučama na nogama odšunjam do prvog sprata gde je kutija sa osiguračima. U hodniku srećem dve komšinice. Nije baš da smo se sreli. One žive na jednom a ja na drugom kraju hodnika. Dugačak je hodnik. Gledam ja njihove siluete u mraku a gledaju one moju. Ja u bade mantilu izigravam Zoroa a one u frci što su otvorile vrata. Ćutim i gledam u njih. Povremeno zamahnem jednom stranom otkopčanog bade mantila. Tišina. Bade mantil je bele boje, nije moje veličine-kratki su mu rukavi i izgledam kao serijski ubica u mraku. Serijski ubica u mraku zvuči kao naziv filma ili već. Ono... dasa se pojavljuje u dugačkom hodniku zgrade, na sebi ima samo bade mantil a ispod njega neobuzdanu želju da te siluje. Još je mrak. O, da! On je i ugasio svetlo u celoj zgradi, u sva tri ulaza. “Sad ću da vas jebem!”, viče manijak u belom bade mantilu i kreće ka dvema devojkama u drugom delu hodnika. One su se usrale, vrište, pokušavajau da pobegnu ali su im oduzete noge od straha. Manijak prilazi, pojebe jednu pa drugu. Tu u hodniku. Obe se oduševe i već sutradan su u hodniku orgije stanara sva tri ulaza. Veseo komšiluk, reklo bi se. “Dobro veče, komšinice.”, kažem. “Izgleda da nema struje samo u našem ulazu. Čini mi se da ulaz do nas ima struje.”, jedna od njih cvili. Krećem nešto da serem I ponudim se da strčim do razvodne kutije I nešto uradim sa osiguračima. Tri pripite glave izviruju iz mog stana i jedna od njih viče na sav glas:” Šta je ovo ljudi! Šta je ovo ljudi?!”. Zgrada ne odgovara. Ovo je geto a geto voli kada je teško! Gde sam ono stao? Da, brzo navučem gaće i trenerku, zamahnem bade manilom i odletim do razvodne kutije, ostavljajući komšinice u potpunom rastrojstvu. Pružaju ruke prema meni, dozivaju me na još jednu turu vrhunskog seksa ali ja ih odbijam rečima:” Što opštije to važnije! Interes zajednice na prvom mestu”. One mi kliču. Došla je struja kroz pet minuta. Prespajali su nas na drugu električno-crpnu stanicu. Video sam u Beogradskoj hronici.

Sedišta kombija kojim je putovala do aerodroma bila su nova kao i ceo kombi. Vlasnici su ga nabavili skoro. Saobrazno napretku tehnike, proizvođač ovog modela, je kombi dodatno opremio sedištima-masažerima. Putnici bi uživali tridesetak minuta, koliko bi uobičajeno trajao put do odredišta pa bi se onda ležerno prepustili kapetanu aviona. Tog dana, uz jubilarni stotu vožnju kombijem, putnici su uz masažu dobili i veliki paket slatkiša. Većina se radovala paketima iznenađenje a bilo je i sumljičavih koji su se čudili ovakvom gestu. Uglavnom, niko paket nije odbilo niti vratio. Vožnja se tog stotog puta odužila. Desio se peh. Puka je guma. Dok su vozač i suvozač menjali gumu u kombiju su šušale ambalaže slatkiša koje su putnici halapljivo jeli. Guma je brzo zamenjena i put je nastavljen. “Vode, imate li vode?”, čulo se iz zadnjeg dela kombija. “Na žalost, ne, gospodine.”, rekla je promoterka stote vožnje luksuznim kombijem. “Pa da, prvo ste nas natovili slatkišima i ožedneli a sada nam nedate vode. Skapaćemo. Kakva usluga, bože moj.”, bunio se jedan srednjovečni putnik. “Gospodine, izvinite ali to su ukrasni paketi. Slatkiši nisu pravi. U pitanju je imitacija. Niste ih valjda probali?”, uplašeno reče promoterka. “Probao? Pa, pojeo sam celu kesu. Zašto nam niste to rekli?”, viknu čovek. “Upravo sam htela to da Vam saopštim svima. Samo što me je pozvao koridnator ove akcije. Ja nisam, stvarno, znala. Nisam otvarala pakete. Izvinite, molim Vas. Greška je u pitanju. Da li je još neko od Vas pojeo sastojke paketa?”, pitala je okrenuta ka putnicima. “Šta!! Vi niste normalni. Moje dete je upravo pojelo i drugu čokoladu iz paketa.”, besnela je jedna žena čupajući iz ruku svoje debele ćerke čokoladu od 300 grama. “Nisma ja kriva. Sada mi je kordinator javio.”, objašnjavala je devojka. “Znate šta? Ako mom detetu ne bude dobro Vi ćete me odvesti do tog Vašeg kordinatora i ja ću mu glavu otkinuti. Je l’ Vam jasno?”, nastavila je besno žena. “Izvolite, stigli smo.”, rekao je vozač novog kombija. Putnici, u žurbi, krenuše kao vratima sa paketima u rukama. “Divan gest, draga. Pustite… ljude iz predgrađa nikada nećete naučiti redu. Nemaju ga, nemoguće ih je naučiti tome.”, došapnu jedna žena promoterki na samim vratima. Devojka se kratko nasmeja i nastavi se izvinjavati svakom putniku ponaosob. Dan je bio sunčan ali se s mrakom dovlačila i gusta magla. Bela masa je prekrila ceo grad i aerodrom. Letovi su bili otkazani do daljnjeg. Debela klinka, još uvek umazana ostacima imitacije čokolade oko usta, saopšti svojoj majci, još uvek unezverenog pogleda, da je boli stomak i kako mora da kaki. Majka ju je uhvatila za ruku i obe preleteše preko velikog hola ka natpisu “toilete“. “Sama ću.”, rekla je debela devojčica kada joj je majka krenula skidati odeću. Devojčica je već bila poodrasla pa majka odluči da je pusti samu. Kada je ušla u kabilu, zaključa vrata. Poče puštati vodu s vremena na vreme i oponašati zvukove koje je njen otac ispuštao pre nekoliko dana kada se vratio sa poslovnog ručka. Vešto je, skoro nečujno, izvukla kesu bombona koju je uspela neopaženo da strpa u svoj mali ranac. “Dobro si?”, pitala je majka debelu devojčicu. “Mhm.”, odgovori ona. Kesu sa bombonama opet sakri u ranac, iskoči ispred vrata i reče:”Gotova, mama.”. Let 1654 je najavljen preko razglasa I majka i njena debela ćerka krenuše ka izlazu 14. “Mama, boli me stomak. Moram da kakim.”, reče debela devojčica, držeći se za stomak. “Sada si odande izašla. Ne izmotavaj se. Polazi!”, besno je rekla njena majka. Kada su sele na svoja mesta u avionu, devojčica je već bila prebledela. Majka je zamolila stjuardesu da joj pokaže put do toaleta ali stjuardesa to odbi jer je kapetan upravo zamolio sve putnike da ostanu na svojim mestima i da se vežu. “Njoj je muka. Jela je čokoladu. Greškom...”, rekla je majka debele devojčice. “Gospođo, imate dete. Deca nisu svesna svojih postupaka. Ona, dakle, ne greše. Vi grešite. Molim Vas sada sedite. Pozvaću Vas čim kapetan dozvoli.”, ljutito reče stjuardesa. “Molim Vas, boli je stomak.”, opet reče majka debele devojčice. “Rekla sam Vam, molim Vas.”, ponovi stjuardesa. Stanje debele devojčice se pogoršavalo. Više nije gubila boju lica već je dobila novu, zelenu. Uskoro, počela se gušiti a onda je prestala disati. U žamor glasova nervoznih putnika, posle obaveštenja da se let opet otkazuje do daljnjeg zbog magle, jauk majke debele devojčice se samo ulio. Sasvim neprimetno. Kada je stjuardesa došla kako bi proverila da li su svi napustili avion zateče majku nad mrtvim telom devojčice. “Izvinite, molim Vas. Tek sada su nam javili da je let otkazan.”, reče uplašeno stujardesa.

Koncentrisan na dekoncentraciju živim nasmejan ali nailazim na prebrodiv probem. U pitanju je dekoncentracija koju u meni izazivaju koncentrisani. Zvao sam danas Biro za nezaposlene. Ta institucija, osim što omogućava arčenje interneta besplatno, po ceo dan, sa radnom knjižicom u kojoj je upisano da ne radim i jednog besplatnog kursa, koji se ne održava jer nema dovoljno zainteresovanih, ima neverovatno nesiguran sistem. Generalno, u poslednje vreme tokom transformacije, iz brkate šalteruše u nasmejanu i našminkanu, ljubaznu gospođu srednjih godina, često čujem pred šalterima “pao je sistem”. Danas me je biro-girl iznenadila. Kada sam joj rekao da treba da zakažem razgovor sa njom ona mi je odgovorila “upravo sam izašla iz sistema. Pozovite u ponedeljak pa ćemo to da rešimo.”. Yo, sestro! Uđi u sistem, god damn! Nisam stigao ništa da joj kažem jer je vrlo brzo izašla iz telekomunikacionog sistema, spuštanjem slušalice. To ti je Srbija, danas. Sistem napusti ko kako želi. Ok, možda sam malo preterao. Ipak, jedan je posle podne. Njeno radno vreme počinje, sigurno!, od pet, sa prvim kukurikom pevca. Jasno je 5+8( predviđeno radno vreme)=13. Stvarno sam se opustio. Biro-girl mora da se odmori i pripremi za sutrašnji Veliki ulazak u sistem. Sistem je to. Ženo, nemam posao, znaš. Pa sam u fazonu da bi tvoj ulazak u sistem meni možda pomogao da ga nađem. Znaš, ti samo treba da ukucaš svoj username i pass i eto te u sistemu. Username je gornja a pass donja prazna kolona, fuck! Opet, sistem je to. Ko će ga znati. Možda ima još praznih polja, crta, preduslova, znojenje i napora koji se moraju odraditi. Ne, Srbija je divna zemlja. Stvarno divna. Juče sam čuo, na vestima b92, sa sve ozbiljnim glasom i onom tenzija-muzičkom podlogom, da Srbi troše 40% više nego što zarade. Što praktično znači da ja trošim 40% više od ničega. A?! Reci... Baš sam dasa. Srbija je divna zemlja. Sa potvrdom da sam nezaposlen od sutra mogu da pazarim u SOS radnjama. Socijalni slučajevi i ja sutra u redu za kukuruz kokičar. Penzionere ne računam. Oni mogu u ovoj divoj zemlji sve. Mogu da se voze za džabaka u gradskom, idu preko reda, manje palaćaju komunalije i svašta nešto još. U mojoj zemlji, Zemlji penzionera- stručnjaka za zaokužiti pogrešnog na duže staze, mlađem od 65 godina ostaje SAMO da se prilagodi. Oni su izgradili sistem koji je naravno sada zasnovan na njihovim potrebama. Ne putuju, ustaju rano i pravac u red za... bilo šta, usput tu je i časica razgovora. Mislim da su penzioneri opsednuti rastom, pardon stalnim rastom penzija. Pobogu, nisu radili poslednjih 10 godina svog “radnog staža” nego su išli na usrano „radno mesto“ da kuvaju kafe i ogovaraju stečajnog upravnika a kada je kafe nestalo sa rafova počeli su da se dovijaju. Bugarska, Mađarska ovo ono. Svako jutro, ubeđen sam, zahvaljivali su se Fidelu jer nas podržava. Preko Kube dolazila nam je kafa iz Brazila. Tu kafu su prepakivali u C market-u jer su morali da izvuku kesica sa kokainom koje je Fidelov sin iz 30 braka slao kao mali znak pažnje Marku, sinu pedsednika u penziji. Penzioneri, jeb’o Vas Vaš sistem i Vasa zemlja. Jebala Vas Vaša ograničena ponuda TV kanala. Objektivno, koliko je kanala potrebano jednom prosečnom penzioneru? Dva! Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Na Tijanić Prvom ide Dnevnik 2 i Baba-selo-češe-gori a na Tijanić Drugom skupština. Sve tu ima. Gotivan je taj Tijanić. I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Baš gotivan. Treba organizovati izbore za Tijanića. Pravo glasa bi imali samo penzioneri. Pa onda da vidimo ko će da pobedi. Treba ipak našim starijim sunarodnicima omogućiti nekakvu radost u danima dokone penzije. Izbori, burazeru, to je rešenje! Pa kada se baba i deda vrate sa birališta na kome su zaokružili Tijanića i shvate da je njihov kandidat Tijanić pobedio na izborina za Tijanića, sreći nikad kraja. Živeo Tijanić! I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Svi živeli, hik! Otežavajuća okolnost u Penzioner zemlji je činjenica da nikada više njihov kandidat, na onim drugim poluozbiljnim izborima za predsednika i skupštinu Republike( naravno, jer se Monarhija pamti samo po zlu iako je ne pamte), nikada neće pobediti. E sada, mora i tu nešto da se uradi. Šta ako ta masa penzionera bane na ulice. Hitna pomoć bi bila prebukirana od overavanja. Pneumo-vaskulo-orto-matopeja na ulicama. Haos, pravi haos. Zato moraju da imaju neku vrsu mažioči izbora. Izbori za Tijanića su rešenje, ja mislim. Ili izbori za Dačića ili Krkodedića, to bi bilo kul, skrooz. Napravili sistem kod šnajder Vidoja i to šljaka, evo i dalje. Sada nekako počinjem da imam razumevanja za Biro-girl. Izašla žena iz sistema. Da bi se vratila u sistem( čitaj dramatičnim tonom) sigurno joj pored username i pass-a treba i broj socijalnog, penzijsko, zdravstvenog kartona pa broj parcele na Novom groblju i to nije nikakav garant da će Biro-girl ući u sistem. Mora da se, u redu sa penzionerima, izbori za svoje mesto u sistemu. Tu se primenjuju različite tehnike. Tehnika “samo kenjaj”, tehnika “guraj, ajde, ajde”, tehnika “ajmooo sredina, ima mesta još”… Ih, sistem je to. U ime svih nas iz 70 i neke za zakletvu bul-pitu ja spev’o sam stih. Ja psujem sistem i penzose neke jer skontao sam trik. Za Tijanićaa glaaaas.

Danas sam video bilbord kojim predsednik opštine čestita 8. mart. Uvlači se u dupe ženama. Opak dasa kad ga se setim. Kokain mu visi iz nosa, u glavnom. Proćelav je, mislim da još uvek sriče slova svoga imena ali ime partije zna na pamet. Valjda su te reči, i eventualno “Plovi patka preko Save, nosi pismo na vr’ glave”, jedino što je naučio na pamet. Ostalo radi sa razumevanjem?!?! Gistro!!! Lako je njemu nije se zamarao knjigom, učio formule napamet, redove ponavljao danima. On je naučio ime svoje stranke I sve je lako tada. Pazi sad! Moj ortak iz srednje. Učlanio se u SPS, juna ’00. Prosperitet, brate. Nove škole, crkve, mostovi, namunjeni putevi po Srbiji, šarene vesti, ispod ruke ovo-ono. Ode čovek u Austriju na skup socijalista ili socijaldemokrata. Jebem li ga. Tamo sve za dž. Pivo se mazalo na hleb a ideologija ostala ispred socijalističke menze, dobro opremljene doduše. Tu escajg za 54 osobe, Če na zidu. Ovaj moj paćenik nije znao ko je Če. Zna da ga jedan od njegovih ima na zidu, vid’o na televiziji. Pitao me ko je partizan sa berom? Ja mu rekao da je bio jebač i revolucionar a onda se on malo nakostrešio. Na tv-u, revolucija tada nije bila u modi. Vrati se ortak sa “Samita“. Počne da se hvali kako je ždrao kao svinja i da ništa nije platio a ja mu kažem kako svaki osuđenik na smrt ima poslednju želju i da ju je upravo iskoristio. On se samo debelo nasmeja. Uskoro, padne Onaj njegov pa dođoše Oni naši pa ortak postane član DS-a, uspešan već privrednik u sektoru vecepapirologije pa magistrira ubrusologiju. To mu je posao. Da se lepo obriše. E, sada. Ti njegovi a nekada naši mu ponude mesto direktora kulturnog centra. Ovaj se razmišljao. Šta će, do sada je pravio klonja papir i ubruse. Skonta on, upiše školu za “menadžera preko noći“ i postane Menadžer u kulturi. I tako, obožavalac Aske i vuka postade direktor kultunog centra. Njegov gazda čestita 8. mart na bilboru roze pozadine, i u opšte, na bilbordu koji podseća na žeski polni organ. Da ne psujem iako bih ga rado oterao u istu. Ulica Otvorenog srca opušteno preraste u ulicu otvoren bulje sa otvorenom ponudom na zaključenje ugovora sa njegovom “Gajbice” firmom za brisanje pozadine bilborda. Baš je svima kul.

http://pepelinno.wordpress.com/2009/02/17/sindikat/

Novi dan. Posle lošeg sna zurim u plafon. Alarm mobilonog telefona je odustao od mene. Ponavljao je jutarnju melodiju na svakih devet minuta a ja sam uporno pritiskao snooz. Na kraju, baterija se iscrpela. Telefon se isključio i više nije privlačio moju pažnju. Ne podseća na obaveze. Glupa mašina, ne odustaje dok joj ne narediš suprotno. Bar je ona savladiva. San koji mi svake noći, već nedeljama, dolazi u nastavcima postaje vrlo naporan. Isti ljudi, ista scenografija. Želim prestati sanjati . Skroz. To se da kontrolisati nekako, siguran sam. Mada, koliko god se trudio da ne sanjam naranžastu boju i ljude pod kišnim kabanicama, ne uspevam. Kiša uporno, i dalje, pada. Ljudi pod kabanicama naranžaste boje prilaze jedni drugima i nakratko popričaju. Ne razaznajem njihove dijaloge ali se uvek završavaju rukovajem i kratkim osmehom. Ljudi pod kabanicama onda nestaju. Prosto nestaju. Noćas je sasvim zgodna devojka pod kabanicom ušla u radnju, ispred koje je nakratko pričala sa jednim prolaznikom, pod istovetnom narandžastom kabanicom, i nije odatle izašla. Ispod kabanice nosila je kratu suknju, narandžaste boje, a njene grudi su kiptele ispod narandžaste bluze, dubokog izreza. Nisam uspeo da vidim njeno lice. Pokušao sam, zumirao joj lice u snu ali nisam uspevao nikako da izoštrim sliku. Ušla je u radnju a ja sam je čekao ispred. Uskoro je tuda prošao neki klinac, pod narandžastom kabanicom, osvnuo se na čas, pogledao me i otrčao kao da je bio uplašen onim što je video. Zakoračio sam ka njemu ali su njegovi kratki koraci bili neuhvatljivi za mene. Vratio sam se i stao ispred izloga radnje u koju je devojka ušla. Nije bio nikakvog posebnog razloga zašto bih baš tu devojku čekao. Bil a je istovetno odevena kao ostale žene iz sna. Nipočemu posebna. Iste takve grudi i noge video bih kada god bih se svrnuo oko sebe. Ne znam zašto sam baš nju čekao. Na vratima, ispod nalepnice “GURNI-VUCI, SVEJEDNO JE”, visilo je o nekakvom stikeru, parče kartona nevešto isečenog po ivicama a na njemu je bilo rukom napisano “ZATVORENO”. Nisam ni pokušao da otvorim vrata pa ko bi? Piše “ZATVORENO”. Samo sam čekao. Ne znam koliko je trajalo moje čekanje. San se valjda ne da vremenski okviriti. Dok sam uporno čekao ispred radnje, tuda su prolaznici hodali sasvim mirno. Bio sam siguran da će mi neko prići. Nekakva skitnica bar, beskućnik i zatražiti mi sitniš. Niko mi nije prilazio. Jasno sam mogao razaznati debele od mršavih, zgodne od običnih, lepe od neupečatljivih pod tim kabanicama narandžaste boje ali ni sa kim nisam mogao zapodenuti razgovor. Čim bih se približio nekome, lice bi mu se zamuljalo. Činilo mi se kao da neko četkicom razmazuje lice onih kojima priđem. Život “bezličničnih“ stanara mog sna teče samo u jednom smeru. Ljudi ulaze kroz vrata prodavnica, zgrada, garaža ali ne izlaze odatle. “Sačekao bih sa Vama ako Vam ne smeta.”, reče mi umuljano lice. “ Ne smeta. Samo, čekate bez veze. Niko ne dolazi, svi samo odlaze.”, odgovorih. “Dakle, smeta Vam da sačekam sa Vama? Zašto ne kažete tako?”, ljutito će umuljano lice. “Ne, ne smeta mi da sačekate sa mnom. Ja samo čekam. Šta smeta da i Vi čekate, tu pored?”, odgovorih nadajući se da umuljano lice neće otići nakon moje neplanirane grubosti. “U redu, ali ako Vam zasmetam ja ću odmah otići.”, nastavi umuljano lice. Dugo nisam imao hrabrosti da započnem ikakav razgovor sa neznancem plašivši se da bih ga opetao od sebe. “Ne vredi, ovde niko ne izlazi. Svi samo ulaze i odlaze nekuda. Nemoguće je da ne primećujete takve stvari. Niste valjda slepi?”, rekao sam posle nekog vremena spreman na njegov odlazak. Nisam više mogao da se suzdržim. “Da, ja sam slep pa šta?!”, besno će umuljano lice. “Izvinite, ne vidim Vaše lice pa nisam mogao to ni predpostaviti. Oprostite. Nikada se ne bih tome podsmevao.”, izvinjavao sam se. “Možda bi ste trebali da odete lekaru. Oftamologu. Ne vidite dobro. Ja nisam slep od rođenja. Posle nesreće koja mi se dogodila, pre desetak godina, ostao sam bez tog čula.”, reče. Bi mi čudno jer je umuljano lice najedenom postalo prijatno ali mi je svaki razgovor prijao. Ne pričam u snu ni sa kim. Ovo je prvi put. Svi beže od mene i odlaze nekuda odakle ne izlaze. “Oftamolog? Možda, ali ja u stvarno svetu, mislim dok ne spavam, vidim sasvim jasno. Čak! Ubeđen sam da imam odličan vid.”, rekoh. “Kontrola nikada ne škodi.”, odgovorilo je umuljano lice sasvim smireno. “A Vi, da li Vi sada sanjate ili ovde živite?”, upitah. “Sanjam? Kako to mislite? Gde ovde živim? Ne razumem.”. “Vidite, ja sada spavam I sanjam. Tako već nedeljama. Sanjam istu ulicu, zgrade, narandžaste kabanice i ovu odvratnu kišu.”, rekoh. “Ne sviđa Vam se ovde? Pa, probudite se, čoveče. Idite odavde.”, rekao je. “Ne mogu. U mom svetu se ne budiš iz sna kada poželiš.”. “Nego? Kada I kako se probudite u Vašem svetu?”, upita. “Ne znam. Nikada o tome nisam razmišljao. Samo bih se svaki put probudio iz sna onako sam.”, rekoh. “Zanimljivo. Odlazim ja onda. Vi ćete ostati sami pa se probudite. Ovde Vam očigledno ne paše. Prijatno.”, reče i ode. “Da, prijatno.”. Zveckanje ključeva, okret ključa u bravi ulaznih vrata I tiho zatvaranje vrata čujem svakog jutra. Moje prve komšije se bude pre svih ostalih I odlaze na posao. Zurim u plafon. Ne želim opet da zaspem. Znam, sanjaću narandžaste kišne kabanice i ljude koji odlaze. Ostaću budan sve dok ne zaspem.

Nekoliko nedelja posle prve jesenje kiše, poslali su me roditelji na more. Bio sam bolešljivo dete. Bronhitis, kažu. Te jeseni sam bio srećan, iako vrlo bolestan. U stvari, uvek sam bio srećan kada sam boravio u kući od Ostrvskog kamena. Dane sam provodio šetajući uz more. Nisam se dosađivao. Kako bih? Svake večeri odlazio bih do velikog trga i tamo sedeo nekoliko metara, skoro krišom, od moreplovaca i slušao njihove priče. Tu i tamo, neko od njih bi me pozvao da im priđem, sednem pored njih. Bio sam sramežljivo dete pa sam to odbijao pravdajući se time da moram doma jer je kasno. Onda bih se popeo skalinama do gorenjeg groblja koje iako daleko od Trga uz pomoć vetra postane noću, u tišini, centar reči celog mesta. Jedne večeri tako saznah za nesreću doma Davidovića. Stari Davidović je bio trgovac i jedan od imućnijih žitelja tog dela zaliva. Svet ga je poštovao, deca ga se plašiše a žene ga obožavaše. Jedne noći, pripit od pesme i belog vina pošao je doma stepenicama. Pred vratima čekala ga je devojka koju nepoznavaše. Srati Davidović stade pitati ko je I odakle je. Devojka mu reče da je ona kći Kralja noći i da je poslata kako bi se loza Davidovića nastavila. Stari Davidović se rastrezni u času. Nikako ne bi mogla znati tu stvar. To niko nije znao. Niko nije znao da Stari ne može imati decu i da će se loza njegova ugasiti njegovom smrću. “Ko ste Vi? Kako znate? Odakle…?”, vešto skrivaše strah Stari. “Rekoh Vam, kći Kralja Noći.”, mirno odgovori devojka. Stari poče nuditi novac i bogastvo kako bi izvukao živu glavu, očekujući iz tmine lopove. Devojka ga uhvati za ruku i uvede kroz veliku, zelenu kapiju. “Ime tvoje familije će te nadživjeti ali moraš pristati da tajnu ove noći viječno čuvaš.”, reče devojka. Stari pristate odmah. “Pažljivo! Ako tajna ne bude sačuvana ono što ti darujem biće ti oduzeto.”, upozori ga opet. Starom bejaše važno da ga neko nasledi, ponese prezime i da se pare ne rasture po smrti njegovoj pa prista. Te noći nastade Gabrijel. Po povratku sa puta, iz Italije, sa sobom je doneo beli svežanj a u njemu Gabrijela. Reče da je to dete njegove sestre koja je preminula i da se on ima starati o detetu sada jer je samo. Od rođenje svoga tako Gabrijel posta ničiji i tuđi. Tako veleše moreplovci, tako čuh. Te jeseni more je pobesnelo. Plima je vladala a stari su se prisećali kada je tako bilo. Nemogaše se setiti. Do stepenica bile su privezane barke jer se drugačije nije moglo otići do trga koji je i sam bio pod morem. Odatle su velikom barkama prevoženi dalje oni koji su imali posla u gradu a ostali su se preselili u gornji deo naselja. U kući od Ostrvskog kamena te jeseni živeli smo moj otac, majka, Stjepanovići, cela familija i ja. Stjepanovićima je more zarobilo dom nekoliko nedelja pa se kod nas skućiše. I u drugim kućama beše tako. Sedeo sam na stepenicama, tik do mora a Gabrijel na velikom zidu kojim je bilo opasano dvorište doma Davidovića. Nismo pričali. Samo bi se jedan drugome javili kada bih ja sedao na dno stepenica a on na zid. Gledali smo u more i ćutali. “Bježite dijeco, stiže veliki val. Odnijeće vas sobom.”, vikao je neki dan pred kraj godine stari Joco. Ja se uplaših i otrčah kući dok je Gabrijel sedeo nepomično na zidu. Val je udario svom silinom o zidove koje sruši i povuče Gabrijela sobom. Stari Davidović od tada ne priča ni sa kim a ako ga neko i pitao za zdravlje ili tugu, on bi samo odgovorio kratko: “ Ne pitaj me ništo, ne govori mi ništa jer tajnu ne umijem čuvati.”.

Danas su se stepenice koje vode do kuće od Ostrvskog kamena presijavale, pokisle od jutrašnje kiše. Sunčale su se. Valjda samo one blede danas. Ja sam pocrvenelih ramena, tvoja stopala su polupečena od vrelog peska na kome si provela ceo dan. Hodala si po njemu, jedva dodirujući ga. Seo sam otprilike na sredinu dugačkih skalina, zapalio cigaretu, poluzadihan. Zavrtelo mi se u glavi od cigarete. Mačak koji se tuda stalno vrzma, nadajući se okrajku, korici ili mrvama hleba koje padaju sa prozora dok domaćice istresaju stoljnjake, seo je u moje krilo. Kažu da mačke sedaju u krilo onih kod kojih osete nervozu. Nisam bio nervozan danas. Sasvim uobičajeno dosadan i očajan. Nisam bio nervozan, samo običan. Zašto je seo tu nisam ga pitao. Bio je vrlo umiljat pa mi je bilo svejedno. Matora drtina se uvukla celom komšiluku pod kožu. Svi ga barem jednom dnevno pomaze i saopše mu kako je lep i umiljat a on to koristi. Ja, ja s njim obično vodim rat. Stalno nam upada u kuću i dosađuje. Mjauče, vrzma se po kuhinji, skače na najmanje otvaranje vrata frižidera i grebe svojim kandžama po staroj prostirci koju mi je doneo Laki iz nekog sela u Madžarskoj. Rekao mi je da tamo takve stvari užasno mnogo koštaju i da bi bilo najbolje da je čuvam u ormanu. Nema šanse, već tada sam mu rekao. Međutim, moja svojeglavost ne može biti razlog zbog koga bi istu dozvolio mačorčini. Danas je baš bio umiljat, majku mu. Čuo sam vrata Davidovića kuće. Velika zelena vrata sa metalnim zvonom koje se oglasilo po otvaranju. Gospodin Davidović je ćutke izlazio. Nisam hteo da podignem glavu. Znao sam da mi se ne bi javio iako bi nam se pogledi susreli. Ja nisam jedan od onih koji menja pa što bih sada to radio. Kada se promeni uživaću u promeni. Do tada, stanje ostaje nepromenjeno. Međutim, gospo’ n Davidović uredno, kao da to čini svakoga dana, zastade pokraj mene, kažiprstom zadiže šešir u znak poštovanja i nastavi niz stepenice. Klimnuh glavom na to i nastavih da proničem u mačkovu današnju neuobičajenu umilnost. “Sigurno si drpio nekakvog štakora ili si upao kroz prozor Nikovog doma i oslastio se pečenicom koju čuva za slavu?”, obraćao sam mu se. “Mjau-mjau.”, mjauknu. “Ne bi mi ni rekao da je tako, matora drtino.”. Ugasih cigaretu a utom se vrata doma Davidovića opet otvoriše. Niko nije izašao. Sigurno ih je gospo’n Davidović nevešto zatvorio, pomislih i zakoračih na sledeći stepenik. “Hej, ti!”, čuo se dečiji glas iz dvorišta doma Davidovića. “Da? Ko to zove?”, upitah. “Ja! Uđi.”, čuh. Otvorio sam vrata mislivši da je neko od komšijske dece preskočio donji zid kako bi brao i pa jeo ringlove, i ja sam to radio kao mali, pa sada ne može da se vrati preo zida. Stari Davidović nas je kao decu stalno tužio roditeljima koji bi nas potom grdili jer uzimamo tuđe. Stajali bi tako nas trojica pokraj zida i pokušavali da jedan drugog prebacimo preko zida i tako se spasimo batina i gungule koju bi stari pravio. “Kradete ringlove,a?”, pitao sam još ne videvši ko me je dozivao. “Ne. Ne kradem. Ovo je moje dvorište zašto bih krao!?”, reče glas. Već sam bio ušao u dvorište I osvrtao se ne bi li video tog klinca koji me zamajava. Nisam nikoga video. “Hej, dosta sprdnje! Šta želiš i gde si?”, viknuh. “Ja sam, Gabrijel.”, reče glas. Činilo mi se da je na sve strane oko mene. Kada bih se okrenuo na desno on bi se odjenom pojavio s leva i tako u krug. “Gabrijel? Ne laprdaj I ne sprdaj se s nesrećom tuđom, mali antihriste.”, viknuh. “Ne, to sam ja. Gabrijel.”, opet začuh glas sa svih strana. “NemoguĆe! Gabrijel je nastradao pre deset godina. Ti nisi Gabri nego se spradaš sa nesrećom ove kuće. Uzmi te ringlove koje si stigao stpati u džepove i prođi pored mene do vrata pa napolje. Neću ti ništa. Ajde mali bezobrazniče. Neprimernog li ponašanja!”, besno sam rekao, pokazujući prstom ka vratima. “Ne boj se. Ja sam, Gabri, moj dobri susede. Lijepo je što me se sijećaš. Mislio sam da se mojom srmću ugasilo svako sijećanje na moj kratak hod tlom zemaljskim.”, reče glas, opet dolazivši sa svih strana. Gabrijel je zaista tako pričao, dok je pričao, mislio sam. Kao deci, roditelji su nam branili da se družimo s njim jer je bio čudan. Koristio je reči koje oni do tada nisu čuli da tako malo deteta izgovara. Neki su ga zvali vešcem neki samim đavolom a Lune pijanac se kleo da ga je, svojim očima, video na gornjem groblju, negde po ponoći. Svi poverovaše pijancu pa dete u radnji usluživaše samo odrasli, ostavljaući kusur na pultu, nikada ne dajući mu u ruku sitniš. Sve majke svojoj deci zabranjivaše da se kupa na ponti gde se Gabri kupaše a najzadrtiji narađivaše svojim najmlađima da ga se klone skoz, da mu se ne javljaju, da mu se uklone s puta kada bi ga stretali na skalinama, pijaci ili na trgu. Od malena samo bio među najvišima u društvu. Kada bi preskakali zid doma Davidovića, u nameri da krademo pa slasno jedemo ringlove, ja bih svima postavljao “lopovske” jer svi bejahu ubeđeni da ću svojom visinom savladati sam visoki zid. Često sam ostajao prikovan za zid dok je gospodin Davidović, sa šibom u ruci, koračao ka meni. Udarao bi me a ja sam s vremenom shvatio kako ne trebao da trpim batine i bol bodljigave šibe pa sam se deranjao iz sveg glasa još kada bi ga video kako sa vrata kreće ka meni. “Požar, požaaaar!”, vikao bih. Glave komšijske bi se pojavile na prozorima u strahu od vatrene ale pa kada bi videle kako se sprema šibanje majke druge dece bi digle kuknjavu na Davidovića a ovaj bi mi samo izvukao uši. Istina, trebali su mi meseci da bih to shvatio. Do tada, tur i noge bile su mi jarko crvene. Jednog nedeljnog julskog jutra jeli su mi se ringlovi, kao nikada do tada. Bio sam sam. Popeh se na zid Davidovića i sedeh tamo neko vreme. Sa zida sam mogao, svojim ručerdama, dohvatiti jednu granu ali mi nije bilo dovoljno. Sišao sam u dvorište a kako sam dotakao nogama tlo Ringl-zemlje osetio sam šibu na sebi. Davidović me je lupio po golim leđima i ja jauknuh. Utom, iz kuće izlete Gabrijel i poče plakati. Viku “bježi!”. Starog Davidovića to zbuni, krenu ka svom detetu a ja iskoristih taj čas pa pobegoh kroz kapiju. Plač Gabrijelov brzo utihnu.

Napolju je hladno a kiša već danima kvasi. Ne sećam se kada sam poslednji put izašao napolje a da oko vrata nisam umotao šal. Taj braon šal sam dobio za rođendan, prošle godine. Dugo sam se mučio sa njim. Vezivao sam ga u mašnu, obmotavao ga u trku oko vrata, i u opšte provodio sam vreme razmišljajući kako šal smotati, omotati, prelomiti, zamotati oko vrata. Posle nekoliko dana upoznavanja sa Njegovim veličanstvom Predobrim Šalom, shvatih da je toplina koju pruža njegova primarna funkcija tako da sada on oko vrata samostalno bira putanju namotavanja. Vraćao sam se, sinoć, sa polu/porodične večere, povezavši ćerku naših kućnih prjatelja. Nikada nismo pričali van opštih tema. Tako bi i ovaj put. “Vreme je katasrofa.”, reče. “Onako, hladno je. Ali ja imam šal. Ti nosiš šal?”, pitao sam. “Ne, danas. Imam ovo krzno na jakni pa me ono malo greje. Taj tvoj šal je neki specijalni šal kada apostofiraš da ga nosiš?”, pitala je. ”Manje više. Nije baš poseban. Samo greje. Dao bih ti da ga ispobaš ali se bojim biće mi hladno. Grejanje, kao što osećaš, u mojim kolima nije za diku i ponos.”, rekoh. “Ali… ja sam žensko. Trebao bi da misliš i o tome.”, treptala je. Ona uvek trepće i ima pogled životinje na umoru. Cvili dok priča i dobija ono što poželi.. “Nema šanse. Hladno je. Kupi šal.”, rekao sam. “Baš si neki.”, reče, spusti pogled i poče da cvili. Bravo, uspeo si da je nateraš da uradi ono što ne želiš da radi. Uvek to radiš. Sve naopačke. Ne umeš, brate, da se ukopiš u to... sve. Skinuo sam šal, dok sam čekao zeleno na semaforu, i obmotao joj oko vrata. “Hvala. Baš si uviđajan, ispostavlja se.”, reče. Eto, vidiš, nije teško. Samo budi ono što nisi i sve je ok, pomislih. Trudio sam se da ne ćutimo. Pričao sam o stvarima koje su mi prvo padale na pamet. Ona se kikotala, poslovno ispravno, a onda poče da priča o svom poslu. Bravo majstore, neka te udavi sada svojim poslom i svojom kvazi srećom. Ona je ekspert u tome. “Pozvaću te ako čujem da nekoj kancelariji treba pravnik. I to, hehehe, radim. Sarađujemo sa raznim kancelarijama. Ja sam multipraktik.”, reče u jednom trenutku. Ona nema moj broj telefona i nikada se nismo čuli. Iako su je svi moji drugari, po abecednom redu, zvali, starovali, muvali i želeli ja nikada nisam. Da se razumemo, izgleda jebeno dobro ali treptanje, poslovni osmeh i srdačnost me je uvek nerviralo kod nje. Imam utisak da leže i ustaje, svaki put sa tim “trajnim” osmehom. “Reče mi burazer da pišeš nekakav blog.”. “Ma, da. Glupiram se.”. “To svakako podržavam.”. “Glupiranje?”. “Ne, hihi, nego pisanje.”. “A to.”. Jedva sam čekao da se rastanemo. Postajala mi je sve veće opterećenje, svakim kilometrom. Semafori i jaka kiša su se zaigrali igre “Hajde da ga zajebavamo” pa je put potrajao. Konačno, pred njenim stanom, mi je predložila da uđem na kafu, čaj ili već. Rekoh da sam umoran i da mi treba sna. Ona se nasmeja, zatrepta pa predoži nekakav spa centar koji plaća njena firma. “Možda... čujemo se ovih dana.”, rekoh, znajući da nema moj telefon a da bi njen burazer kada bi ga ova pitala za broj odštampao stotine majica sa natpisom “ZAŠTO?”. “Hihi, važi. Zdravo, hvala. Hihi, trep-trep-trep.”, učini. Uhu! Konačno ode. Šaaal! “Hej, moj šal ti je oko vrata.”, viknuo sam dok je otključavala ulazna vrata zgrade. “Hihi, trep-trep-trep, izvini, zaboravih.”, učini. “Ništa, dešava se. Laku noć. Hihi, trep-trep.”, UČINIH. Jutros me je sačekala poruka na mobilnom. “Brate, dovoziš malu u 3 gabi. ‘ si ti normalan? Roknuće te neko od onih njenih sa džipom? Batali to.”. “Batalio. Ne brini.”, odovorih. Nije bilo smisla da spominjem šal. To bi se moglo protumačiti kao suviše intiman deo našeg odnosa. Svakako, hihi, trep-trep, to ne bismo želeli. Prijatno.

Znala je te cipele od nekuda. U redu pred šalterom banke nema bog zna kakve zabave pa je šarajući pogledom po prostoriji nabasala na njih. Zna na stotine cipela. Recimo, one kojima je juče komšija gađao svoju ženu jer je kuvani kupus bio prezačinjen. Ušla je u njihovo dvorište da bi očitala stanje na strujomeru. Simboličan je iznos novca koji zarađuje popisujući struju, ipak tako održava saldo na svom računu u blagom minusu. Gledala je ceo let ofucane cipele, razjapljenog đona. Ispucala, braon cipela je izletela za ženom i tresnula o strujomer. Prišla je strujomeru, isčitla i zabeležla stanje. Kratko pogledala u čoveka koji je stajao na vratima kuće brišući svoja masna usta krpom. “Dobar dan.”, rekla je kratko. “Dobar dan, dobar dan. Vi iz distribucije uvek prezačinite račun. Isti ste kao moja žena. Samo ona je nesposobna a vi, vi ste fukare lopovske, da vam kažem. Nego, uvek mi pošalju decu u popis pa nemam koga za gušu da uhvatim. Nego, reci ti mala onom svom šefu, glavonji onom, da ću mu brkove počupati ako dođem tamo. Pička vam materina! Ajde, daj da vidim šta si napisala u toj svojoj svesci. Nećete me više krasti, majku vam jebem hoštaplersku.”, vikao je. Pružila mu je svesku popisa i rekla:” Proverite. Slobodno.”. “Slobodno? Misliš da ja ne znam da je slobodno?! Mogu da pročitam šta god hoću, to je moje pravo. Daj!”, rekao je i istrgao svesku iz njene ruke. “Milena, dođi ‘vamo! Čitaj! Šta piše? Broj po broj, a ja ću da poredim sa stanjem sa brojčanika.”, dozivao je svoju ženu. “Gospodine, ispala vam je cipela. Izvolite.”, rekla je pružajući mu cipelu koja je malo pre letela prema njegovoj ženi. “Nosi to u kuću!”, rekao je ženi svojoj. Cipele na rasprodaji! Svuda po gradu nailazila je na natpise sezonskih sniženja. Njena prijateljica je juče kupila na rasprodaji nove cipele. “Divne su. Božanstvene. Gde si ih kupila?”, pitala je svoju prijateljicu. “U Glavnoj ulici. Imala sam sreće. Bile su na rasprodaji.”, odgovorila je njena prijateljica. Znala je da će već sledećom prilikom, kada neko pohvali cipele, njena prijateljica prećutati da su kupljene na rasprodaji. Ne piše na njima da su kupljene po nižoj ceni. Svakako, ne bismo poželeli da se stvori utisak kako ona kupuje ispod cene. Originalnost i unikatnost bi bila narušena time. Ovako, ekskluzivnost raspodaje ostaje među njima dvema. Cipele koje često nosi momak u čijem društvu crveni su sasvim obične. Crne i neupečatljive. Dok ga je odmeravala, od glave do pete, cipele su joj privukle pažnju jer on smušeno naizmenično prekrašao noge jednu preko druge. Bokal belog vina, nekoliko čaša, sveće i njegovo stopalo u visini stola. Ne bi bilo čudno ako bi se slučajno uhvatila za cipelu umesto za čašu ili bokal. Toga se i pribojavala dok je crvenila i smeškala se na svaku njegovu reč. Samo da ga ne uhvatim za cipelu. Pomisliće da sam čudna. Ljudi se plaše čudnih. Odvezana mu je pertla, pomislila je ali nije imala hrabrosti da mu to kaže. Mislila je, pomisliće kako ja to smatram važnim. Možda ga to udalji od mene. Ne bih to volela. Nisam ja zakeralo. “Vidi, odvezala mi se pertla.”, rekao je u jednom trenutku, primetivši i nevešto ih zaveza. Dobro je, primetio je, pomislila je. Bolje nego da sam ja to rekla. “Mrzim banke, šalter službenice i ovaj odvratni miris zagušljivih prostorija. Ova devojka ispred mene bulji u moje cipele svo vreme. Kao da su neke. Obične, dosadne cipele koje moram da nosim. Mrzim cipele. U redu, devojko. Sada ću da blenem u tvoje cipele i neću trepnuti sve dok ne izađeš iz banke.“, pomislio sam. “Izvini, možda sam nekulturna ali tvoje cipele mi okupiraju pažnju.”, rekla je konačno. “Možda jer su velike. Nosim broj 47.“, rekao sam gledajući u njene cipele. “Baš velik broj. Gde si ih našao?”, pitala je. “Na nekoj rasprodaji mi je sestra kupila juče. Kupovala je sebi nešto, ne znam šta, pa je usput i meni kupila ovaj par cipela. Obične su. Malo dosadne.”, rekoh. “Lepe su.”, reče i okrenu se prema šalteru za kojim je radnica polako kucala po tastaturi. Kratko je cupnula u mestu, kao da skuplja hrabrost, pa se okrenu opet ka meni. “Baš su spori.”, reče skrivajući se od pogleda službenika banke. “Aha.”, promumlah. Bilo mi je nekulturno pozvati je kod mene. Bar odmah. Pa sam stao smišljati kako da je pozovem nekuda. Bilo gde. Kada god bi se pomerila ili menjala oslonac sa noge na nogu, njen parfem bi me zapljusnuo. “Mutavi degeneriku, sada treba da nešto kažeš! Ne moraš da izmišljaš, reci... reci nešto što si već nekome nekada rekao. Bilo šta!”, vrištao sam u sebi. Ispala joj je kartica i ja sam skočio za njom. Podigao je i pružio joj u ruku. “Hvala…”, reče. “Nema na šta. Ih.”, rekoh. Kakav sam ja imbecil. Nema na šta. Nisi u Kraju nego pokušavaš da najbolju tvorevinu Boga odvojiš od svakodnevnih misli, možda dečka, mame i dosadnih drugarica. Ne, trebalo je da kažem nešto tipa “Bar znamo ko podiže novac pa samim tim, plaćaš kafu ili već nešto tako idiotski na šta se obično nepoznanici kurtoazno nasmeju, iako je objektivno to najdosadnija rečenica koju možeš izreći. Nema na šta! To ti je super, momče! Samo tako i opet ćeš piti sam kafu. Stigla je do šaltera, konačno. Pri put se nisam radovao agilnosti radnica. Vrlo brzo je podigla novac, platila račune i počela da čeprka po tašni. Sad! Sad, čoveče! Nešto. Zakopčava tašnu i odlazi. Ti češ ostati s telećim pogledom i balavićeš nad šalterom. Heeej! “Ups, izvini, molim te.”, rekla je pošto me je zgazila. “Ništa, ionako su nove cipele. Red je da se izgaze. Malo.”, rekoh. “Pa, ja idem sada.”, reče. “Da, i ja da stignem na red u banci.”, mumlah. Bravo, važniji ti je red nego što ona odlazi. Neka, evo tebi lepo prvo mesto u redu pa u redu. Majstore! “Uh, izvini.”, rekoh pošto je nagazih. “Hihi naše cipele izgleda bolje pričaju nego mi.”, konstatova. “Da, izgleda se sviđaju jedna drugoj.”. Sedeo sam na terasi, posle podne, i rekao Civilu da me je neka nepoznata devojka danas nagazila. Pokazao sam mu otisak njene cipele na mojoj. Rekao je:” Pa, obriši to, čoveče. Musave su tako.”.

Alfapop je bend koji prži već neko vreme po klubovima. Ne samo po Beogradu, ali kada bih nabrajao sva mesta gde su krvarili prste na vratu gitare, lupali po bubnju do iznemoglosti, derali glas na dobrim i onim malo manje dobrim ozvučenjima ne bi bilo potrebe da Vas uputim na adresu http://www.myspace.com/alfapop. Upoznavši ovu ekipu shvatio sam da život nije sranje, da se treba smejati što češće i da ne treba odustajati. Takodje, ubedili su me da u maloj Srbiji fanovi bendova postoje, pesme se i dalje uče napamet, prvi red je i dalje za prvu gitaru a lepe žene i dalje vladaju. Alfapop je u supersoničnom studiju u Novom Sadu. Vajaju se budući hitovi. Veštost benda sa posebnom doradom neizbežno zvučaće dobro. Podrška Alfapop-u na ovoj elektronskoj stranici mozda zvuči previše subjektivno, s toga ostavljam Vašim ušima da probaju da me razuvere. Ipak, ne verujem da će Vaše uši “reći“ drugačije. Ubedjen da će me u gužvi na Brankovom mostu Jovana, Joca i Ranko “smarati” sa svake radio stanice. Alfa-Respekt! Novi spot grupe Alfapop i informacije o ovom bendu možete pronaći na http://www.facebook.com/group.php?gid=37093851107&ref=ts i na http://www.zipmusic.net/hr/zip_music/alfapop http://www.pepelinno.wordpress.com

Šibali su me. Šibali su me šibom kada sam bio klinac. Posle sam naučio da šibam, od njih. Guzica me više nije bolela i postao sam brz. Isto tako, trčao sam dugo. Toliko da za mene nije postojalo daleko. Kada bih se zaustavio, bio bih toliko udaljen od mesta “izbegnutog šibanja” da sam o njemu mogao da razmišljam samo kao o zavičaju u koji ću se jednom vratiti da me pokopaju kao isušenog starca. Istina je, nisam se tamo vratio kao starac, još uvek, već sam se na mesto sa kojeg sam bio otrčao vraćao brže nego što sam odlazio. Vraćao sam se po “šibu po guzici” što sam pre mogao. Hteo sam uvek da se to mučenje završi što pre pa da nastavim da trčim. Pljas-pljas po guzici, pantalone gore, suze dole, ja u trku. Oduvek me je privlačila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaćicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se. Moja ulica je dugačka i poprilično dosadna. Ja sam na njenom početku. Broj 9. Moj nabolji drugar iz razreda je živeo u broju 40, s druge strane naše ulice. Izmedju broja 9 i broja 40 deca su bila raritet. Luksuzna roba, rekao bih. Penzioneri su uspostavili i zloupotrebljavali monopolski položaj u mojoj ulici. Hodajući ulicom vrteo bih glavom levo-desno kako neki penzioner sutradan ne bi mojoj majci, profesorki biologije, nametnuo imidž lošeg pedagoga. “Kažu komšije da se uredno javiš, uvek. Bravo sine. Lepo sam te vaspitala.”, rekla bi moja keva po povratku sa pijace. Ja bih obično odglumio samozadovoljstvo činjenicom da me je neko pohvalio a onda pravo na ulicu, skok na granu stare vrbe, najveći njih na svetu pa kada bi se nalazio tačno iznad sredine dubokog kanala, punog blata, kišnice i vode koju bi nabacali u kanal automobili s puta koji je bio samo na pola metra od grane vrbe, pustio bih se. Dolazio sam kući blatnjavih pantalona, bez patike/a, izdranih dlanova od držanja za granu vrbe, ugruvan i krvav, musav od čadži saobraćaja. Nikada nismo mogli da odigramo fudbal u našoj ulici, na cesti. Saobraćaj je gust u mojoj ulici pa smo odlazili, nas četvorica iz Ulice, broj 9, 40, 48 i 54, na megdan Sokak ekipi. Sokak ekipa su bili klinci koji su živeli negde na polovini naše ulice. Nisu bili iz naše ulice već iz sokaka koji je izlazio na našu. Oni su govorili da Sokak seče našu Ulicu a mi da Sokak izlazi na našu Ulicu. Oni su govorili da njihov Sokak nosi ime Kralja a mi da je Kralj proteran. Ovo poslednje mi nije trebalo jer me je posle, kao poluodraslog čoveka, ideja monarhizma zainteresovala a i dalje me drži. Zvanični početak rata, između naše Ulice i Sokačeta, se desio kada su posle fudbala Sokačani insistirali na tome da su oni praktično pasaž. Mi, Uličari, smo ih od tada počeli gađati ciglama. Stvarno, tretirali smo ih kao uljeze u našoj Ulici. Najgore bi prolazio Branko, danas poštar, koji je živeo na samom uglu Ulice i Sokačeta. Vođa naše ekipe, Stanislav, tada aktivni bokser, danas advokat je proglasio Branka kontrašpijunčinom i zabranio mu da se šeta po našem kraju, zapretivši mu grandioznim batinama. Jasno je, hijerarhija naše Ulice bila je zasnovana na fizičkoj snazi. Ja sam se svo vreme odrastanja borio za pretposlenje mesto sa Mačkom, tada mojim najboljim drugom a danas inženjerom elektrotehnike. Tukli bi se u Ulici kada god bismo stigli a onda bi pobednik trčao kod Stanislava, legao bi na zvono i vikao “Razbio sam ga! Pitaj ga, pitaj ga!”. Ujedinjeni smo bili samo pred Sokačanima. Nas četvorica, Stanislavljeve pesnice, doberman, Stanislavljev, bismo stajali na početku Sokačeta i mamili Debelog, Branka kontrašpijunčinu, Nidžu i ostale Sokočane na megdan. Posle nekoliko godina, opet, smo počeli da igramo fudbal sa Sokačanima, u Sokačetu. Fudbalske ekipe bi se pomešale tako da je tuča postala potpuno lična stvar. Stanislav više nije boksovao niti dovodio svog dobermana, Mačak i ja smo otkrili Technics gramofone, a Bane, tada uporni borac za pravdu a danas vozač, je odjedanput počeo da se zanima za automobile. Nikada nismo odigrali taj tako priželjkivani fudbalski meč, dva na dva, na cesti u našoj Ulici ali smo u Sokačetu ostrugali asfalt i izlizali đonove desetina pari patika. Ulica je danas drugačija, kao i sve. Staru vrbu su isekli, ostao je panj. Sokak ne nosi više ime Kralja, sada se naša Ulica zove po Kralju, ironija sudbine. Sokak je konačno postao pasaž koji spaja dve ulice, Sokačani bi rekli “koji izlazi na dve ulice“. Da, postao je pasaž naše Ulice, sa velikim tržnim centrom. Sokačani su se u glavnom odselili iz Sokaka, a meni se čini da nikada ne bi ni poželeli da Sokače postane pasaž da su znali šta je pasaž zaista. S vemena na vreme, odem u kladionicu u tom tržnom centru, u Pasažu. Sednem za sto, tamo gde sam nekada sedeo na lopti i nervirao Sokačane jer sam je činio jajastom tako, popunim tiket, tek onako reda radi i uplatim ga za šalterom, na istom mestu na kom je Stanisalav Branka proglasio kontrašpijunčinom.

Ceo dan ponavljao je istu rečenicu. Mučio se sa litrama znoja koji su mu upadali u oči. Sa krizom se, do sada, lako borio. Završavao bi naslonjen na ramenu nepoznatog saputnika na noćnoj liniji. U krivini bi se zbližio sa prozorom i tada bi se budio od siline udara glave o staklo. Noćas, posle dana rastrojstva, on ne može da zaspi u noćnom. Muči ga sutra. Vadi notes iz džepa i piše. “Vreme je da stanem. “Plastični hirurg osećanja na prinudnom odmoru, od danas!“, to ćete pročitati na vratima mojim sutra. Sutra, kada dođete po svoju dnevnu dozu ne kucajte na moja vrata uporno i dosadno. Lupali bi ste po tim vratima danima sve dok ih ne otključam a onda bi se usplahireno popeli na moju kičmu. To ste bar radili do sada. Odškrinuta vrata vas ne privlače. Samo širom otvorena vrata. Stajali ste u redovima. Odmora nisam imao. Ali, niste samo vi krivi. Ja sam mazga. Osedlaj me, jaši. Uuuhu! Marketinški izuzetno sposoban u promovisanju svoje osnovne delatnosti. Jahanje. “Uzjaši me za samo čas!“. Promo lice, hirurg koji dobro zarađuje. Ne ume da uloži nego samo troši i traži još. A vi plaćate. Svaki put sve skuplje vas operišem a vama je novi vi vrlo simpatičan. Sitniš u odnosu na tako neprocenjive laži koje saznajete o sebi. Lažem vas! Pošto ste nesposobni da sami sebi kažete kako su stvari koje vam pričam o vama samo laži i da ni jedan trenutak sa mnom nije bio istinit, povući ću se sam. Povlačim se, bez želje da vas ponovo vidim u ulozi sagovonika. Nisam ja taj sa kim bi ste vi pričali. Vama treba ozbiljna, iskusna osoba sa osećanjima prirodno formiranim. Ja sam samo plagijat stvarnog. Stvarni postoje. Ja sam izmišljen lik. Stvorio sam se sam. Sam ću se i povući pred samim sobom, sasvim nezadovoljan jer nisam uspeo da vas naučim kako da me izbegavate. Probao sam, pravio se da vas ne poznajem i ne primećujem. Nije vredelo. Uvek bi ste na čas provirili u tu dosadnu mesaru plastike. Novi proizvodi i opijati za trezvenjake bi vas opet čekati na policama neuspeha. Slobodno bi se prošetati samoposlugom plastike. Na odeljenju Osećanja našli bi ste najdivnija plastična osećanja poređana po abecednom redu. Na odeljenju hrabrosti prvo bi ste se namučiti kako bi pronašli radnika na tom odeljenju. Na odeljenju Alkohol, pronaći ćete sve. Sve! Mene ćete pronaći na tom odeljenju. Ležim u sopstvenim govnima. Ali, za čas bi vas ubedio da moja govna mirišu a vi bi ste širili nozdrve i uživali u njima. Zatvaram. Dosadno je koliko ste naivni. Idite u druge radnje polovnih, nedojebanih ljudi. Ja, ja ću da popijem nešto.“.