price pundravca https://www.blogoye.me/pepelinno/ sr Sat, 18 Jul 2026 14:21:12 +0200 BlogOye! Trenutak je sjajan podelio bih ga sa tobom sad kad su nas život ogrnuli aromatičnom robom. Vesele promoterke sa remote-control osmehom, tri kile gratis, evo zali sokom. Kapiram i njih, laka je to lova, smeješ se ko kreten jer ove nedelje je proba. Na poslovi.net oglas stoji jasno: “ Traže se promoterke za naš novi proizvod pere, kuva, duva, čisti organizam.”. Politika kuće glasi: “Ne čačkaj telefon sve dok traje promo ali te to ne sprečava da ponašaš se porno. Koristi ga samo onda kad ga daješ veselom debeljku što ulje mu curi sa glave. Ako se zajebeš, ispostavi se da je normalan, džipa nema i suviše je moralan, rešavamo odmah, javi se u Kompaniju, naš ugled nameće klijentelu probraniju.”. Sutra opet na rafove - novi džipovi se pazare i nemoj da kasniš, gubiš šansu za napredovanje. Evo stižu izbori, letci na sve stane, tu su i flajeri a na njima masni frajeri. Onaj ćelavi jako mi se sviđa podseća na nekog, čak i isto priča. Baš je inteligentan moje pičke vredan a ustvari samo pamti reci tv-debila kao da gledam reprizu emisije što sinoć na Pinku je bila. “ A čime se ti baviš?”. “ Ja sam investitor, nesiguran keš al' crkvama mnogim, baš ja sam ktitor.”. “ Baš plemenit gest, ja sam promoterka, hoćeš da te povedem do svog štanda, odeljka? Dobra sam u osmehu, vaćarenju para, ispunjavam sve želje, hoćeš da me karaš? Ja klimaću glavom, ne znam reći neću, u glavi već sortiram svoju novu odeću. Kad si već tu, probaj naš novi proizvod, nije ni za kurac zato i ne rade izvoz. Truju ove naše čobane, na sve novo se lože, ti prefinjen si dečko, ‘si doš'o mečkom?!”. Ćao koleginici, viđamo se sutra, ruka pod njegovom, baš tip je bruka. Jao dušo, srce, ispalo ti salo. Nema frke, idemo do Spa da dotegnem se malo. Da gledam to sranje nije mi se više dalo pa reših i ja da sredim se malo. Krenem u akciju, rentiram četiri točka, pravu atrakciju tako rešim stimulaciju, nabacim emancipaciju, sa novim mobom uzdignem komunikaciju ali eto ti kurca, naletim na jednu Dačiju. Razvalim kola, ošišaju me k’o vola. Sedim pored puta, smrdi neko govno. Pardon, sedi neko govno , smrdim pored puta. Ljut sam na sebe mnogo što ispao sam glupav. Čuje se škripa! Neko se slupao? U banderu se zabo Ktitor dok koks je šmrkao. E, ko te jebe brate, bolje da si drkao, manje para bi potrošio i sad ne bi kukao. Priđem tipu, on unakažen ceo, jebeš air begove kad 250 si hteo. Pod njegovim nogama ona promoterka- cica, usta puna krvi, ne moze da priča. Dok izvlačim tipa, mobiške zvone, čini mi se da će sa životom Ktitor da klone. Ona došla je sebi, pik-ap-uje telefon, obuva štikle ali pada na beton. Lobanja puca, srce prestaje da kuca al’ veza se NE prekida , to je nova Nokija… Mon, 05 Dec 2011 17:25:00 +0100 https://www.blogoye.me/pepelinno/91687/ Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo. Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost. Međutim, ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu. Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu. Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu. Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu. Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi. Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu. „Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat. Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala ... kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča. Thu, 17 Nov 2011 18:13:00 +0100 https://www.blogoye.me/pepelinno/91375/ Na malom šibljem obraslom autobuskom stajalištu pijanac je obavljao malu nuždu. Pogled mu je tokom ove posve dugačke aktivnosti od nabujalih litara tečnosti lutao po oronuloj i zarđaloj nadstrešnici stajališta. Od izbledelih propagandnih postera do požutelih i jedva vidljivih oglasa ispisanih rukom. I baš tada postide se. Na papiru koji se nalazio zalepljen na dnu nadstrešnice pisalo je "Ne uriniraj i ne ostavlja smeće! Strogo kažnjivo.". Osvrnuo se i brzo privede kraju obavljajuću radnju. Niko ga nije video jer se ovo stajalište nalazi usred nedojebanog područja. Predsednik opšine je obećao još pre 30 godina da će izgraditi modernu autobusku stanicu sa nekoliko perona ali od toga do dana male nužde ne bi ništa. Naišao je autobus a pijanac se svom snagom koncentrisao na ulazak u njega. Kondukter mu je pomogao i upozoio ga da u autobusu ne sme uznemiravati ostale putnike. Seo je nedugo potom i pao u san. Probudio se na velikoj stanici u Velikom gradu. Nijedan autobus nije napuštao svoje peronsko mesto, izlazna rampa je bila spuštena. Izašao je iz autobusa na peron broj 21 pa se kroz mnoštvo ljudi koji su negodovali zbog gužve i zbrke probijao do prvog staničnog bifea. "Dupli vinjak, ovde molim!", naručio je sedeći na radijatoru jer su sve stolice staničnog bifea bile zauzete. "Odmah dođe.", viknuo je konobar. Sa staničnog razlasa glas je ponavljao:"Autobuski polasci ka svim odredištima se otkazuju do daljnjeg zbog štrajka Sindikata perona. Molimo Vas za strpljenje." Pijanac se čudio jer ostale to ne čudi ali se i pribojavao da samo on čuje glas sa razlasa koji govori tako čudne stvari. Sve dok konačno ne skupi snage pa upita Zelju-baba seru da li ona čuje isto. Ova mu odgovori da čuje isto što i on mada i ona pije od jutros. U tom nastade nekakvo komešanje ispred bifea. Peron broj 34 i peron broj 2 su se pobili. Peron 34 je optužio peron broj 2 da dobija novac od uprave autobuske stanice i kako mu je namera da manipuliše ostalim peronima a sve u korist svoju i Uprave. Na ovo je peron broj 2 oštro reagovao pa se potukoše ova dva perona. Posle tuče peron broj 34 pozva sve ostale perone da se ujedine u novi sindikat perona u kome neće biti mesta za peron broj 2 kao ni za ostale koji ne rade u interesu Peronskom. Peroni se podeliše u dva sindikata "Nezavisni Savez perona" i "Peronski savez". Mon, 14 Nov 2011 19:55:00 +0100 https://www.blogoye.me/pepelinno/91295/ Mirno veče, bez puno prolaznika. Bez poštovanja pravila numeracije sedišta parovi su posedali na zidine tvrđave i ogledali se, zaneseni prvim danima zaljubljenosti, u očima privremenih oduzimača daha dok su oči caklele kao svitci onako raštrkane po tvrđavi. Na istom to mestu Doktora je bivša devojka posavetovala da prosidba nije puka forma te da osim prstena i romantičnog trenutka začinjenog nesvakidašnjim pogledom na reku Ona zaslužuje više. Sa istog tog mesta je Doktor otišao tada sa prstenom u džepu. Prsten pokušava da proda od tada ali nikome ne treba dijaman. Moja ideja je bila da brusimo staklene izloge dijamantom i da tako ostvarimo njegovu tržištnu, više nedostižnu, cenu. Nije pristao. Od novca za samouverenu svadbu kupio je automobil. Fin, bele boje. Sada njime putuje do svoje nove devojke. Prokletstvo neprihvaćenog a neprodatog prstena ga prati svih 120 kilometara od svog do stana nove devojke i natrag. Vojvodina, tamo samo ravno ideš. On je uspeo da sleti sa puta u neki jarak pa mu ne radi far i još po nešto ali briga ga za to. Reka je te večeri tekla kao tog dana kada je Doktor dobio otkaz. S vremena na vreme bi se čuo smeh koji se pretvarao u kikot a onda bi počinjao da se guši i nestaje. Vetar je donosio reči para koji je sedeo nedaleko. Vojnik i njegova devojka su pričali o tome kako joj ne piše često pa se ona eto brine da nema možda neku drugu. Ovaj ju je ubeđivao da nema i da u vojsci ima tek po neka žena ali da im je strogo zabranjeno da se mešaju sa njima. Ona bi se na kratko smirila pa bi onako kako joj doleti vetrom neka misao zapitkivala za bivšu devojku, debelu kafe kuvaricu iz menze, „vojnikuše“ koje vrebaju odmah ispred kapije kasarne. U nekoliko navrata sam hteo da pomognem čoveku i objasnim da je vojska sterilno dosadna. Brdo muškaraca koji loču, pričaju o odlasku u inostransvo i obezbeđenom poslu preko granice čim odsluže dug državi, pijanih starešina, narkomana i prevaranata. Sve u svemu dosadni sati sa dosadnim svetom. Međutim, svako se bori za svoju guzicu. Prodavac krofni je već bio zaspao naslonjen na kolica dok je na tranzistoru jedva čujno zvrnduckala nekakva pesma o konjima, ženama i snegu. Mnogo mi je išla na živce pomisao kako pada sneg a ja moram kaljav od snega koji se topi da timarim konja dok me kući čeka žena koja će mi se popenjati na glavu čim budem ušao u kuću. Znam, od samog početka imao sam pogrešnu vodilju ali eto. Zviznuo sam, bilo mi je dosadno. U tom se prodavac krofni trgnu iz sna i promrlja: „Prazne krofne 10 dinara, filovane 30. Izvol te“. „Skup si.“, dobacih mu. „Jeel? A ti ako imaš jeftinije kupi. “, rekao je. „Pa, nemam. A i ne volim krofne.“, nisam ostao dužan. „Ni ja ih ne volim nego ih prodajem. Šta ima da voliš krofne?! Parče testa umotalo pekmez.“, reče. „Valjda pekmez umotan u parče testa?“, rekoh. „Zavisi, da li si pekmez i testo.“, konstatovao je, isljučio sneg, ubio konja ućutkao ženu pa krenu dalje lagano gurajući kolica. Tue, 17 May 2011 23:35:00 +0200 https://www.blogoye.me/pepelinno/88568/ Giu nisam video dugo. Posle putovanja kroz prošlost neke mediteranske zemlje ona je nestala. Ne znam da li ju je život poterao na dobru ili bolju stranu. Gia voli putovanja. Donosi uvek mnogo slika iako fotoaparat ne vadi iz hotelske sobe. Evo, na primer, posle njenog putovanja u Palermo video sam vulkan koji je pred erupcijom. Uplašio sam se. Posle Španije video sam Mandras i Kralja. Reči koje Gia koristi su obične, jasne. Boje su osnovne a svaka rečenica ima kraj. Giin profesor crtanja je pristao da nacrta njen akt mada se njen otac ipak tome pritivio na kraju. Bilo je I ludo očekivati da će ugled ustuknuti. Na internetu sam pronašo tu sliku koja se posle nekakve lude noći u hotelu, koje se Gia ne seća, našla na javnoj aukciji na ebay-u. Včasnici slike su je označili kao reprodukciju. Prodata je za 20$. Gia je popizdela. Bol u glavi, šteta u stanu, policijska prijava za uzmeniravanje poštenog naroda koji sutra ustaje rano i odlazi na posao, saznanje oca da se slika njegove gole ćerke nalazi na javnoj aukciji jedog od najsposećenijih sajtova sveta, saznanje do kog je došao sledivši adresu sajta iz mejla koji mu je posalo njegov kolega iz Upravnog odbora, sve to nije se moglo meriti besom od 20$. “Samo dvadesetica za mene!“, besnela je. Posle aukcije bila je slomljena. Počela je da do poslednjeg cvonjka kupuje i grebe lutrije. Otvarala je i pila flaše kokakole, traživši nagradu urezanu na poleđini otvarača flaše. Pratila je svaku ligu i u kladionicama provodila dane. Gia je jedan od onih “Jebem im mater!”. Ti srećnici uvek dobiju nekakvu nagradu, putovanja, pare, dobiju makar zamenu listića. Poslednji put kada me je potrefilo osvojio sam četvorku na loto-u. Iznos 200 dinara. Nisam otišao da podignem novac, bilo me je sramota. Gia bi podizala i trojke. Posle nekoliko simboličnih, zamena, sitniša od prve Danske lige i prodaje debelog zlatnog lanca koji je dobila od svog oca, uspela je da ode u Belgiju. Na svirci, njenog novog komšije Poljaka koji joj je ponudio da brzo skicira posetioce bara i nudi skice na prodaju umesto fotograija, zaradila je prvu dvadeseticu evra. Sutradan je kupila nečiji akt u starinarnici za dvadeseticu i okačila ga o zid. Posle Belgije, kada sam dobio mejl, poslednji put od nje, krenula je u posetu svom ocu. On cevči naftu u Africi. Besan je na Mandrasa i Giu. Wed, 03 Jun 2009 01:49:00 +0200 https://www.blogoye.me/pepelinno/64708/ Generalno, ovde je život postao zanimljiviji iako se ništa značajno nije promenilo. Nekako, uspeo sam se zanimati posmatrajući svet sa strane. Dosadni svakodnevni život užurbanih kišobrana smotanih u cilindar koji jurcaju po pločnicima opet posmatram iz duboke ilegale, sakriven iza ogromnih sunčanih naočari. Kišobrani me ne primećuju ali ih ja razaznajem od ostalih. Za vreme studiranja, išao sam u posetu zatvoru za maloletnike u Valjevu. Posle toga sam prepoznavao klince kriminalce u redu dok čekam parče šiša( parče neopisivo ukusnog mesa nehigijenske ustanove ŠIŠ Ćevap u Novom Beogradu), dok čekam na zeleno I posmatram pešake koji se vuku preko pešačkog. Prepoznavao sam ih po upadljivo jednakim frizurama, podignutim crnim čarapama I visoko navučenim tamnim šorcevima. Postoji teorija o urođenom kriminalcu. Visoko čelo je jedan od stubova te teorije o fizičkom outlook-u kriminalaca, na čemu je I zasnovana ta idiotska teorija. Kišobrani se razlikuju od drugih ljudi, sasvim jasno. Svaki kišobran može ti saopšti novotariju I zanimljivost svaki put kada te vidi. Bez obzira koliko puta te je video tog dana. Kiša je padala ovde, pa je oblake oduvao vetar onamo, tamo je padala neko vreme čuo sam od jednog kolege kišobrana. On se bio sav raširio pod kišom ali ipak pokise. Razlikuju se među kišobranima mali, veliki, jednobojni i prefinjeni, pocepani, odrpani, stari, kišbrani pripravnici, kišobrani gerilci. Svakakvih kišobranaca ima među kišobranima. Crni su najupečatljiviji. Može se kazati I najugledniji. Crni kišobran odmah uočim među ostalima. Imaju, u glavnom, I metalni vrh. Dobro sam se sakrio od kišobrana, ovih dana… Nema novih ljudi u mom životu, već neko vreme. S njima se lakše borim nego sam kišobranima. Njihova navalentnost je krotljivija. Ovi novi-stari ljudi mi prijaju. …ona nosi majicu sa šorokim crveno-belim linijama preko prednjeg dela. Na leđima nema tekstila. Leđa su joj gola. Prija… Bankovni devizni račun mi se odavno nije oglasio. Obično stigne zvučna poruka u kojoj piše: “Poštovani, obaveštavamo Vas da je izvršena uplata na Vaš račun u iznosu od...”. Istekla je stipendija koju nisam ni zaradio niti sam osmislio put do nje. Samo sam otvorio račun u banci i novac mi je stizao. Zivuckalo se od toga a stigao sam i da se zadužim. Ne mnogo, ali zadužen sam. Privatno i beskamatno, bar. Sakriven, juče sam jeo letnju tortu. Bila je hladna. Ne uživam u hrani toliko da bih o njoj mogao pričati satima. Ako sam gladan bitno je da više ne budem. Način? Nije bitan. U lenjim danima vojske, klasić mi je rekao da jedno pivo ima težinu tri sarme. Kuvali smo sarmu svaki dan. U dva lonca. Pivo kao pivo. Nisam nikada postavljao pravopisnu razliku između piva. Jelen sam uvek pisao kao Jagodinsko a Beks ne znam kako se piše. Mogao bih ukucati to u Google-u ali opet, piću pivo bez obzira na njegovo ime. Dok je danas padala kiša razmišljao sam o Lasyboy-u. “To je ona američka fotelja.“: objašnjavao mi je Marković pre neki dan. „Imaš i dodatak sa frižiderom pored, u naslonjaču. Ne pomeraš se, praktično.“. Pomerio bi se odatle ako ti se pripije određeno pivo? Ja, ne. Lejzovao bih najlejzije. I da, sigurno ne bih gledao televiziju jer sreća zaobilazi prosečnog gledaoca televizije ili čitaoca dnevnih novina. U govnima smo, i dalje, samo sada su nekako sočnija. Nisu onako tvrda i gusta nego razvodnjena. Kao loš špricer. Na televiziji, isto, prepoznam kišobrane. Još kada ih potpišu zanimanjem... čestitam sebi na moći prepoznavanja. Stan je pun kikirikija, ona ga tamani kao blesava. I, upravo je pročitala ovaj red iako ne čita dok pišem. Ne voli kišbrane. Sreća... Tue, 02 Jun 2009 17:55:00 +0200 https://www.blogoye.me/pepelinno/64668/ Bilo je to na jednom brodu. Sa šetalista su ljudi mahali nama koji smo čudno igrajući na palubi broda pozdravljali jutro. još pre dva sata sam počeo da je gledam. nisam siguran u stabilnost moje nestabilnosti. krenuće samo. možda ću povratiti. nisam... nemam ni žvaku. imam na sebi nekakvu rusku košulju. dao mi ju je Pedja. nema kragnu. čudna košulja. ona je zgodna. vrlo. u nosu osećam miris tog broda. sećam ga se mirisom, uvek. raznih je nijansi. ponekada bude loše nijansiran. ima nekakvu belu haljinu. široka je i laka. a dok se pomera, s leve na desnu nogu, na haljini se ocrtava njeno pravilno dupe. filmski pravilno. ne upoznaje mi se, još. hoću da je gledam. u mojim kolima smo. "ona je ušla uz: "e, baš sam luuda!"" .[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=cEMdx4Ia8yc&feature=related] nisam uzeo broj njenog telefona. Sun, 26 Apr 2009 02:08:00 +0200 https://www.blogoye.me/pepelinno/63079/ Nestanak stuje u ulazima broj 72,74 i 76 je bio posledica mog uticaja na spoljašnji svet. Otvorio sam vrata namerivši da se na brzinu, u bade mantilu i papučama na nogama odšunjam do prvog sprata gde je kutija sa osiguračima. U hodniku srećem dve komšinice. Nije baš da smo se sreli. One žive na jednom a ja na drugom kraju hodnika. Dugačak je hodnik. Gledam ja njihove siluete u mraku a gledaju one moju. Ja u bade mantilu izigravam Zoroa a one u frci što su otvorile vrata. Ćutim i gledam u njih. Povremeno zamahnem jednom stranom otkopčanog bade mantila. Tišina. Bade mantil je bele boje, nije moje veličine-kratki su mu rukavi i izgledam kao serijski ubica u mraku. Serijski ubica u mraku zvuči kao naziv filma ili već. Ono... dasa se pojavljuje u dugačkom hodniku zgrade, na sebi ima samo bade mantil a ispod njega neobuzdanu želju da te siluje. Još je mrak. O, da! On je i ugasio svetlo u celoj zgradi, u sva tri ulaza. “Sad ću da vas jebem!”, viče manijak u belom bade mantilu i kreće ka dvema devojkama u drugom delu hodnika. One su se usrale, vrište, pokušavajau da pobegnu ali su im oduzete noge od straha. Manijak prilazi, pojebe jednu pa drugu. Tu u hodniku. Obe se oduševe i već sutradan su u hodniku orgije stanara sva tri ulaza. Veseo komšiluk, reklo bi se. “Dobro veče, komšinice.”, kažem. “Izgleda da nema struje samo u našem ulazu. Čini mi se da ulaz do nas ima struje.”, jedna od njih cvili. Krećem nešto da serem I ponudim se da strčim do razvodne kutije I nešto uradim sa osiguračima. Tri pripite glave izviruju iz mog stana i jedna od njih viče na sav glas:” Šta je ovo ljudi! Šta je ovo ljudi?!”. Zgrada ne odgovara. Ovo je geto a geto voli kada je teško! Gde sam ono stao? Da, brzo navučem gaće i trenerku, zamahnem bade manilom i odletim do razvodne kutije, ostavljajući komšinice u potpunom rastrojstvu. Pružaju ruke prema meni, dozivaju me na još jednu turu vrhunskog seksa ali ja ih odbijam rečima:” Što opštije to važnije! Interes zajednice na prvom mestu”. One mi kliču. Došla je struja kroz pet minuta. Prespajali su nas na drugu električno-crpnu stanicu. Video sam u Beogradskoj hronici. Sun, 19 Apr 2009 20:10:00 +0200 https://www.blogoye.me/pepelinno/62710/ Sedišta kombija kojim je putovala do aerodroma bila su nova kao i ceo kombi. Vlasnici su ga nabavili skoro. Saobrazno napretku tehnike, proizvođač ovog modela, je kombi dodatno opremio sedištima-masažerima. Putnici bi uživali tridesetak minuta, koliko bi uobičajeno trajao put do odredišta pa bi se onda ležerno prepustili kapetanu aviona. Tog dana, uz jubilarni stotu vožnju kombijem, putnici su uz masažu dobili i veliki paket slatkiša. Većina se radovala paketima iznenađenje a bilo je i sumljičavih koji su se čudili ovakvom gestu. Uglavnom, niko paket nije odbilo niti vratio. Vožnja se tog stotog puta odužila. Desio se peh. Puka je guma. Dok su vozač i suvozač menjali gumu u kombiju su šušale ambalaže slatkiša koje su putnici halapljivo jeli. Guma je brzo zamenjena i put je nastavljen. “Vode, imate li vode?”, čulo se iz zadnjeg dela kombija. “Na žalost, ne, gospodine.”, rekla je promoterka stote vožnje luksuznim kombijem. “Pa da, prvo ste nas natovili slatkišima i ožedneli a sada nam nedate vode. Skapaćemo. Kakva usluga, bože moj.”, bunio se jedan srednjovečni putnik. “Gospodine, izvinite ali to su ukrasni paketi. Slatkiši nisu pravi. U pitanju je imitacija. Niste ih valjda probali?”, uplašeno reče promoterka. “Probao? Pa, pojeo sam celu kesu. Zašto nam niste to rekli?”, viknu čovek. “Upravo sam htela to da Vam saopštim svima. Samo što me je pozvao koridnator ove akcije. Ja nisam, stvarno, znala. Nisam otvarala pakete. Izvinite, molim Vas. Greška je u pitanju. Da li je još neko od Vas pojeo sastojke paketa?”, pitala je okrenuta ka putnicima. “Šta!! Vi niste normalni. Moje dete je upravo pojelo i drugu čokoladu iz paketa.”, besnela je jedna žena čupajući iz ruku svoje debele ćerke čokoladu od 300 grama. “Nisma ja kriva. Sada mi je kordinator javio.”, objašnjavala je devojka. “Znate šta? Ako mom detetu ne bude dobro Vi ćete me odvesti do tog Vašeg kordinatora i ja ću mu glavu otkinuti. Je l’ Vam jasno?”, nastavila je besno žena. “Izvolite, stigli smo.”, rekao je vozač novog kombija. Putnici, u žurbi, krenuše kao vratima sa paketima u rukama. “Divan gest, draga. Pustite… ljude iz predgrađa nikada nećete naučiti redu. Nemaju ga, nemoguće ih je naučiti tome.”, došapnu jedna žena promoterki na samim vratima. Devojka se kratko nasmeja i nastavi se izvinjavati svakom putniku ponaosob. Dan je bio sunčan ali se s mrakom dovlačila i gusta magla. Bela masa je prekrila ceo grad i aerodrom. Letovi su bili otkazani do daljnjeg. Debela klinka, još uvek umazana ostacima imitacije čokolade oko usta, saopšti svojoj majci, još uvek unezverenog pogleda, da je boli stomak i kako mora da kaki. Majka ju je uhvatila za ruku i obe preleteše preko velikog hola ka natpisu “toilete“. “Sama ću.”, rekla je debela devojčica kada joj je majka krenula skidati odeću. Devojčica je već bila poodrasla pa majka odluči da je pusti samu. Kada je ušla u kabilu, zaključa vrata. Poče puštati vodu s vremena na vreme i oponašati zvukove koje je njen otac ispuštao pre nekoliko dana kada se vratio sa poslovnog ručka. Vešto je, skoro nečujno, izvukla kesu bombona koju je uspela neopaženo da strpa u svoj mali ranac. “Dobro si?”, pitala je majka debelu devojčicu. “Mhm.”, odgovori ona. Kesu sa bombonama opet sakri u ranac, iskoči ispred vrata i reče:”Gotova, mama.”. Let 1654 je najavljen preko razglasa I majka i njena debela ćerka krenuše ka izlazu 14. “Mama, boli me stomak. Moram da kakim.”, reče debela devojčica, držeći se za stomak. “Sada si odande izašla. Ne izmotavaj se. Polazi!”, besno je rekla njena majka. Kada su sele na svoja mesta u avionu, devojčica je već bila prebledela. Majka je zamolila stjuardesu da joj pokaže put do toaleta ali stjuardesa to odbi jer je kapetan upravo zamolio sve putnike da ostanu na svojim mestima i da se vežu. “Njoj je muka. Jela je čokoladu. Greškom...”, rekla je majka debele devojčice. “Gospođo, imate dete. Deca nisu svesna svojih postupaka. Ona, dakle, ne greše. Vi grešite. Molim Vas sada sedite. Pozvaću Vas čim kapetan dozvoli.”, ljutito reče stjuardesa. “Molim Vas, boli je stomak.”, opet reče majka debele devojčice. “Rekla sam Vam, molim Vas.”, ponovi stjuardesa. Stanje debele devojčice se pogoršavalo. Više nije gubila boju lica već je dobila novu, zelenu. Uskoro, počela se gušiti a onda je prestala disati. U žamor glasova nervoznih putnika, posle obaveštenja da se let opet otkazuje do daljnjeg zbog magle, jauk majke debele devojčice se samo ulio. Sasvim neprimetno. Kada je stjuardesa došla kako bi proverila da li su svi napustili avion zateče majku nad mrtvim telom devojčice. “Izvinite, molim Vas. Tek sada su nam javili da je let otkazan.”, reče uplašeno stujardesa. Thu, 26 Mar 2009 19:48:00 +0100 https://www.blogoye.me/pepelinno/61073/ Koncentrisan na dekoncentraciju živim nasmejan ali nailazim na prebrodiv probem. U pitanju je dekoncentracija koju u meni izazivaju koncentrisani. Zvao sam danas Biro za nezaposlene. Ta institucija, osim što omogućava arčenje interneta besplatno, po ceo dan, sa radnom knjižicom u kojoj je upisano da ne radim i jednog besplatnog kursa, koji se ne održava jer nema dovoljno zainteresovanih, ima neverovatno nesiguran sistem. Generalno, u poslednje vreme tokom transformacije, iz brkate šalteruše u nasmejanu i našminkanu, ljubaznu gospođu srednjih godina, često čujem pred šalterima “pao je sistem”. Danas me je biro-girl iznenadila. Kada sam joj rekao da treba da zakažem razgovor sa njom ona mi je odgovorila “upravo sam izašla iz sistema. Pozovite u ponedeljak pa ćemo to da rešimo.”. Yo, sestro! Uđi u sistem, god damn! Nisam stigao ništa da joj kažem jer je vrlo brzo izašla iz telekomunikacionog sistema, spuštanjem slušalice. To ti je Srbija, danas. Sistem napusti ko kako želi. Ok, možda sam malo preterao. Ipak, jedan je posle podne. Njeno radno vreme počinje, sigurno!, od pet, sa prvim kukurikom pevca. Jasno je 5+8( predviđeno radno vreme)=13. Stvarno sam se opustio. Biro-girl mora da se odmori i pripremi za sutrašnji Veliki ulazak u sistem. Sistem je to. Ženo, nemam posao, znaš. Pa sam u fazonu da bi tvoj ulazak u sistem meni možda pomogao da ga nađem. Znaš, ti samo treba da ukucaš svoj username i pass i eto te u sistemu. Username je gornja a pass donja prazna kolona, fuck! Opet, sistem je to. Ko će ga znati. Možda ima još praznih polja, crta, preduslova, znojenje i napora koji se moraju odraditi. Ne, Srbija je divna zemlja. Stvarno divna. Juče sam čuo, na vestima b92, sa sve ozbiljnim glasom i onom tenzija-muzičkom podlogom, da Srbi troše 40% više nego što zarade. Što praktično znači da ja trošim 40% više od ničega. A?! Reci... Baš sam dasa. Srbija je divna zemlja. Sa potvrdom da sam nezaposlen od sutra mogu da pazarim u SOS radnjama. Socijalni slučajevi i ja sutra u redu za kukuruz kokičar. Penzionere ne računam. Oni mogu u ovoj divoj zemlji sve. Mogu da se voze za džabaka u gradskom, idu preko reda, manje palaćaju komunalije i svašta nešto još. U mojoj zemlji, Zemlji penzionera- stručnjaka za zaokužiti pogrešnog na duže staze, mlađem od 65 godina ostaje SAMO da se prilagodi. Oni su izgradili sistem koji je naravno sada zasnovan na njihovim potrebama. Ne putuju, ustaju rano i pravac u red za... bilo šta, usput tu je i časica razgovora. Mislim da su penzioneri opsednuti rastom, pardon stalnim rastom penzija. Pobogu, nisu radili poslednjih 10 godina svog “radnog staža” nego su išli na usrano „radno mesto“ da kuvaju kafe i ogovaraju stečajnog upravnika a kada je kafe nestalo sa rafova počeli su da se dovijaju. Bugarska, Mađarska ovo ono. Svako jutro, ubeđen sam, zahvaljivali su se Fidelu jer nas podržava. Preko Kube dolazila nam je kafa iz Brazila. Tu kafu su prepakivali u C market-u jer su morali da izvuku kesica sa kokainom koje je Fidelov sin iz 30 braka slao kao mali znak pažnje Marku, sinu pedsednika u penziji. Penzioneri, jeb’o Vas Vaš sistem i Vasa zemlja. Jebala Vas Vaša ograničena ponuda TV kanala. Objektivno, koliko je kanala potrebano jednom prosečnom penzioneru? Dva! Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Na Tijanić Prvom ide Dnevnik 2 i Baba-selo-češe-gori a na Tijanić Drugom skupština. Sve tu ima. Gotivan je taj Tijanić. I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Baš gotivan. Treba organizovati izbore za Tijanića. Pravo glasa bi imali samo penzioneri. Pa onda da vidimo ko će da pobedi. Treba ipak našim starijim sunarodnicima omogućiti nekakvu radost u danima dokone penzije. Izbori, burazeru, to je rešenje! Pa kada se baba i deda vrate sa birališta na kome su zaokružili Tijanića i shvate da je njihov kandidat Tijanić pobedio na izborina za Tijanića, sreći nikad kraja. Živeo Tijanić! I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Svi živeli, hik! Otežavajuća okolnost u Penzioner zemlji je činjenica da nikada više njihov kandidat, na onim drugim poluozbiljnim izborima za predsednika i skupštinu Republike( naravno, jer se Monarhija pamti samo po zlu iako je ne pamte), nikada neće pobediti. E sada, mora i tu nešto da se uradi. Šta ako ta masa penzionera bane na ulice. Hitna pomoć bi bila prebukirana od overavanja. Pneumo-vaskulo-orto-matopeja na ulicama. Haos, pravi haos. Zato moraju da imaju neku vrsu mažioči izbora. Izbori za Tijanića su rešenje, ja mislim. Ili izbori za Dačića ili Krkodedića, to bi bilo kul, skrooz. Napravili sistem kod šnajder Vidoja i to šljaka, evo i dalje. Sada nekako počinjem da imam razumevanja za Biro-girl. Izašla žena iz sistema. Da bi se vratila u sistem( čitaj dramatičnim tonom) sigurno joj pored username i pass-a treba i broj socijalnog, penzijsko, zdravstvenog kartona pa broj parcele na Novom groblju i to nije nikakav garant da će Biro-girl ući u sistem. Mora da se, u redu sa penzionerima, izbori za svoje mesto u sistemu. Tu se primenjuju različite tehnike. Tehnika “samo kenjaj”, tehnika “guraj, ajde, ajde”, tehnika “ajmooo sredina, ima mesta još”… Ih, sistem je to. U ime svih nas iz 70 i neke za zakletvu bul-pitu ja spev’o sam stih. Ja psujem sistem i penzose neke jer skontao sam trik. Za Tijanićaa glaaaas. Fri, 20 Mar 2009 14:49:00 +0100 https://www.blogoye.me/pepelinno/60628/