Šibali su me. Šibali su me šibom kada sam bio klinac. Posle sam naučio da šibam, od njih. Guzica me više nije bolela i postao sam brz. Isto tako, trčao sam dugo. Toliko da za mene nije postojalo daleko. Kada bih se zaustavio, bio bih toliko udaljen od mesta “izbegnutog šibanja” da sam o njemu mogao da razmišljam samo kao o zavičaju u koji ću se jednom vratiti da me pokopaju kao isušenog starca. Istina je, nisam se tamo vratio kao starac, još uvek, već sam se na mesto sa kojeg sam bio otrčao vraćao brže nego što sam odlazio. Vraćao sam se po “šibu po guzici” što sam pre mogao. Hteo sam uvek da se to mučenje završi što pre pa da nastavim da trčim. Pljas-pljas po guzici, pantalone gore, suze dole, ja u trku. Oduvek me je privlačila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaćicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se. Moja ulica je dugačka i poprilično dosadna. Ja sam na njenom početku. Broj 9. Moj nabolji drugar iz razreda je živeo u broju 40, s druge strane naše ulice. Izmedju broja 9 i broja 40 deca su bila raritet. Luksuzna roba, rekao bih. Penzioneri su uspostavili i zloupotrebljavali monopolski položaj u mojoj ulici. Hodajući ulicom vrteo bih glavom levo-desno kako neki penzioner sutradan ne bi mojoj majci, profesorki biologije, nametnuo imidž lošeg pedagoga. “Kažu komšije da se uredno javiš, uvek. Bravo sine. Lepo sam te vaspitala.”, rekla bi moja keva po povratku sa pijace. Ja bih obično odglumio samozadovoljstvo činjenicom da me je neko pohvalio a onda pravo na ulicu, skok na granu stare vrbe, najveći njih na svetu pa kada bi se nalazio tačno iznad sredine dubokog kanala, punog blata, kišnice i vode koju bi nabacali u kanal automobili s puta koji je bio samo na pola metra od grane vrbe, pustio bih se. Dolazio sam kući blatnjavih pantalona, bez patike/a, izdranih dlanova od držanja za granu vrbe, ugruvan i krvav, musav od čadži saobraćaja. Nikada nismo mogli da odigramo fudbal u našoj ulici, na cesti. Saobraćaj je gust u mojoj ulici pa smo odlazili, nas četvorica iz Ulice, broj 9, 40, 48 i 54, na megdan Sokak ekipi. Sokak ekipa su bili klinci koji su živeli negde na polovini naše ulice. Nisu bili iz naše ulice već iz sokaka koji je izlazio na našu. Oni su govorili da Sokak seče našu Ulicu a mi da Sokak izlazi na našu Ulicu. Oni su govorili da njihov Sokak nosi ime Kralja a mi da je Kralj proteran. Ovo poslednje mi nije trebalo jer me je posle, kao poluodraslog čoveka, ideja monarhizma zainteresovala a i dalje me drži. Zvanični početak rata, između naše Ulice i Sokačeta, se desio kada su posle fudbala Sokačani insistirali na tome da su oni praktično pasaž. Mi, Uličari, smo ih od tada počeli gađati ciglama. Stvarno, tretirali smo ih kao uljeze u našoj Ulici. Najgore bi prolazio Branko, danas poštar, koji je živeo na samom uglu Ulice i Sokačeta. Vođa naše ekipe, Stanislav, tada aktivni bokser, danas advokat je proglasio Branka kontrašpijunčinom i zabranio mu da se šeta po našem kraju, zapretivši mu grandioznim batinama. Jasno je, hijerarhija naše Ulice bila je zasnovana na fizičkoj snazi. Ja sam se svo vreme odrastanja borio za pretposlenje mesto sa Mačkom, tada mojim najboljim drugom a danas inženjerom elektrotehnike. Tukli bi se u Ulici kada god bismo stigli a onda bi pobednik trčao kod Stanislava, legao bi na zvono i vikao “Razbio sam ga! Pitaj ga, pitaj ga!”. Ujedinjeni smo bili samo pred Sokačanima. Nas četvorica, Stanislavljeve pesnice, doberman, Stanislavljev, bismo stajali na početku Sokačeta i mamili Debelog, Branka kontrašpijunčinu, Nidžu i ostale Sokočane na megdan. Posle nekoliko godina, opet, smo počeli da igramo fudbal sa Sokačanima, u Sokačetu. Fudbalske ekipe bi se pomešale tako da je tuča postala potpuno lična stvar. Stanislav više nije boksovao niti dovodio svog dobermana, Mačak i ja smo otkrili Technics gramofone, a Bane, tada uporni borac za pravdu a danas vozač, je odjedanput počeo da se zanima za automobile. Nikada nismo odigrali taj tako priželjkivani fudbalski meč, dva na dva, na cesti u našoj Ulici ali smo u Sokačetu ostrugali asfalt i izlizali đonove desetina pari patika. Ulica je danas drugačija, kao i sve. Staru vrbu su isekli, ostao je panj. Sokak ne nosi više ime Kralja, sada se naša Ulica zove po Kralju, ironija sudbine. Sokak je konačno postao pasaž koji spaja dve ulice, Sokačani bi rekli “koji izlazi na dve ulice“. Da, postao je pasaž naše Ulice, sa velikim tržnim centrom. Sokačani su se u glavnom odselili iz Sokaka, a meni se čini da nikada ne bi ni poželeli da Sokače postane pasaž da su znali šta je pasaž zaista. S vemena na vreme, odem u kladionicu u tom tržnom centru, u Pasažu. Sednem za sto, tamo gde sam nekada sedeo na lopti i nervirao Sokačane jer sam je činio jajastom tako, popunim tiket, tek onako reda radi i uplatim ga za šalterom, na istom mestu na kom je Stanisalav Branka proglasio kontrašpijunčinom.