Orasari..

Umem ja to vrlo dobro, da budem jako čudna. Ne, ne u smislu kada se družim sa nekime, tada sam čudna na drugačiji način - ako se to može uopšte nazvati čudnim. Tada sam jednostavno ono što jesam, kažem ono što mislim, često uz osmeh, čisto da ne bi nekoga uvredila, jer ne želim to. Ali, ja sam takva, ne zanima me ko će šta misliti o meni, čisto mi je lice, jer svakako i ne umem da lažem. Ne želim da budem jedna od onih, koje uveče kada stignu sa posla, sa fakulteta ili iz škole, ostave torbu, skinu jaknicu, svuku se i uđu u nešto komfortno, pa pravo u kupatilo da se umiju, da skinu sa lica tu masku koju nose ceo dan, taj lažni osmeh i onda peru usta, izbacuju sve te lažne reči i lažnu finoću. Nakon tog dnevnog rituala, ušuškaju se u krevet onakve kakve jesu i ujutru, iznova, stavljaju maske i upućuju se u svet. Ne, to nisam ja. Ja ne želim biti to. Svakog dana razmišljam o tome, svakog dana mi prolazi kroz glavu kako mogu biti prefinjena damica, princezica sa veštačkim nokima i lažnim rečima, ali daleko je moje ponašanje o toga. Nego, govorim vam o čudnom ponašanju, čudnoj meni, kada je reč o ljubavi. Da, ko je još toliko uplašen od te dve reči ,,Volim te''. Ja jesam, za vas ne znam. Sve te moje ljubavi, pardon, kvazi ljubavi iz prošlosti, svi su oni bili meni nešto, sve ih ja čuvam u sebi, ali muškarca nikada nisam volela. Muškarcu nikada nisam rekla da ga volim. Mene to svakog dana pritiska, pritiska mi dušu kao neka tona gvožđa, ne mogu je se otarasiti. To nešto su zapravo moji zidovi, koje sam ja vešto sagradila oko srca, da bih se zaštitila, jer pametno govore ljudi - kada te jednom povrede ili nađeš lek u vidu druge ljubavi ili se odvojiš od svih mogućih ljubavi i nestaneš u sebi, zakopaš emocije i pobegneš. Slagala sam. Volela sam jednog, volela bih da sada mogu reći ,,jednog ali vrednog''. Nije mi jasno, niti će mi ikada biti jasno, šta sam ja videla u njemu. Zašto sam sebi dozvolila da se zaljubim u svog najboljeg druga, zašto sam njemu dozvolila da vidi sve moje slabe tačke i da ih iznova i iznova bode. Više se i ne sećam šta se konkretno izdešavalo, nije mi ni stalo do toga da se sećam, ali sećam se svojih suza, sećam se te neopisive boli na koju se nadogradila i smrt moje strine, pa i svađa sa najboljom drugaricom. Sećam se tog perioda, dolazila je zima a ja sam ostala zakopana u jesenjoj zemlji. Kao da sam trulela zajedno sa opalim lišćem.
Taj period nikada neću zaboraviti, kao ni svojeg devetogodišnjeg brata i četrnaestogodišnju sestru čija je majka preminula i koji su dane provodili sa nama dok je njihov otac radio po celi dan kako bi njima obezbedio neki život. Moja mama je uvek bila divna osoba, ona je tada krenula da se ponaša kao da ima četvoro, a ne dvoje dece. Čak i kada nisu dolazili kod nas, spremala im je svakojaku hranu, specijalitete, kupovala stvari i sve im nosila - čisto da vidi koji osmeh.
Nisam išla u školu tada, bila sam na sahrani i kada sam stigla kući, na krevetu svoje sobe videla sam buket cveća. Pored buketa bio je papirić. Na njemu je pisalo (upravo ga držim u ruci i prepisujem) ,,Mimi, izvini što nisam bila tu, nemoj da se brineš, sve je to život, mene još uvek imaš i imaćeš me uvek, volim te!''. To je bilo od moje najbolje drugarice, Dakle, Sandra Dedić, komšinica, drugarica iz klupe, najveći i najbolji prijatelj kojeg sam u životu imala. Nosim jednu ogrlicu svakog dana, to je ogrlica u obliku polovine srca, ona nosi drugu polovinu. I zapravo ne nosim je da bi me podsećala konkretno na Sandru, već da bi me podsetila svakog dana da ja nekoga iskreno volim i da taj neko iskreno voli mene. To nije neka skupa ogrlica, nije zlato, nisu dragulji, biseri. Obična ogrlica kojoj sam ja dala toliki značaj, u koju sam strpala sve važne osobe moga života i svu ljubav koju osećam prema njima. Potrebna mi je, zato što nekada imam faze kada mi je sve u životu nebitno, nekada se uplašim života i svega što on nosi, e, tada je ta ogrlica tu da mi kaže da živimo zbog ljubavi. Ne zbog uživanja, mora, odeće, para, ocena, ne zbog lepih stanova, lepe šminke, lepog nakita, nego zbog ljubavi. Volela bih da mnogi ljudi tako misle, ali svesna sam da oni u većini slučajeva nisu ni razmišljali stvarno o tome, jer je toliko bezličnih ljudi na ovom svetu, toliko onih kojima nijie važno šta ti osećaš, da li mu kažeš ,,Nemoj'' - njih zanima samo da oni budu zadovoljni, oni u životu knjigu nisu pročitali, u životu pametnu stvar nisu rekli, kamoli napisali ili je pomislili. Oni eto žive, sa mnom žive, da bi me podsetili i na tužne strane života, kao i na to da ja ne želim biti takva. Takva glupa, praznoglava barbika koja je željna pažnje, koja će sve učiniti da bi dobila jednu mrvicu pažnje, makar posle toga dobila i šamar kajanja. Ne želim biti takva, ja hoću da volim sebe, da se ponosim svojom ličnošću, da poštujem svoje prijatelje, da uzvratim dobrim ljudima dobim postupcima, hoću da živim u harmoniji sa sobom.