Orasari..

Umem ja to vrlo dobro, da budem jako čudna. Ne, ne u smislu kada se družim sa nekime, tada sam čudna na drugačiji način - ako se to može uopšte nazvati čudnim. Tada sam jednostavno ono što jesam, kažem ono što mislim, često uz osmeh, čisto da ne bi nekoga uvredila, jer ne želim to. Ali, ja sam takva, ne zanima me ko će šta misliti o meni, čisto mi je lice, jer svakako i ne umem da lažem. Ne želim da budem jedna od onih, koje uveče kada stignu sa posla, sa fakulteta ili iz škole, ostave torbu, skinu jaknicu, svuku se i uđu u nešto komfortno, pa pravo u kupatilo da se umiju, da skinu sa lica tu masku koju nose ceo dan, taj lažni osmeh i onda peru usta, izbacuju sve te lažne reči i lažnu finoću. Nakon tog dnevnog rituala, ušuškaju se u krevet onakve kakve jesu i ujutru, iznova, stavljaju maske i upućuju se u svet. Ne, to nisam ja. Ja ne želim biti to. Svakog dana razmišljam o tome, svakog dana mi prolazi kroz glavu kako mogu biti prefinjena damica, princezica sa veštačkim nokima i lažnim rečima, ali daleko je moje ponašanje o toga. Nego, govorim vam o čudnom ponašanju, čudnoj meni, kada je reč o ljubavi. Da, ko je još toliko uplašen od te dve reči ,,Volim te''. Ja jesam, za vas ne znam. Sve te moje ljubavi, pardon, kvazi ljubavi iz prošlosti, svi su oni bili meni nešto, sve ih ja čuvam u sebi, ali muškarca nikada nisam volela. Muškarcu nikada nisam rekla da ga volim. Mene to svakog dana pritiska, pritiska mi dušu kao neka tona gvožđa, ne mogu je se otarasiti. To nešto su zapravo moji zidovi, koje sam ja vešto sagradila oko srca, da bih se zaštitila, jer pametno govore ljudi - kada te jednom povrede ili nađeš lek u vidu druge ljubavi ili se odvojiš od svih mogućih ljubavi i nestaneš u sebi, zakopaš emocije i pobegneš. Slagala sam. Volela sam jednog, volela bih da sada mogu reći ,,jednog ali vrednog''. Nije mi jasno, niti će mi ikada biti jasno, šta sam ja videla u njemu. Zašto sam sebi dozvolila da se zaljubim u svog najboljeg druga, zašto sam njemu dozvolila da vidi sve moje slabe tačke i da ih iznova i iznova bode. Više se i ne sećam šta se konkretno izdešavalo, nije mi ni stalo do toga da se sećam, ali sećam se svojih suza, sećam se te neopisive boli na koju se nadogradila i smrt moje strine, pa i svađa sa najboljom drugaricom. Sećam se tog perioda, dolazila je zima a ja sam ostala zakopana u jesenjoj zemlji. Kao da sam trulela zajedno sa opalim lišćem.
Taj period nikada neću zaboraviti, kao ni svojeg devetogodišnjeg brata i četrnaestogodišnju sestru čija je majka preminula i koji su dane provodili sa nama dok je njihov otac radio po celi dan kako bi njima obezbedio neki život. Moja mama je uvek bila divna osoba, ona je tada krenula da se ponaša kao da ima četvoro, a ne dvoje dece. Čak i kada nisu dolazili kod nas, spremala im je svakojaku hranu, specijalitete, kupovala stvari i sve im nosila - čisto da vidi koji osmeh.
Nisam išla u školu tada, bila sam na sahrani i kada sam stigla kući, na krevetu svoje sobe videla sam buket cveća. Pored buketa bio je papirić. Na njemu je pisalo (upravo ga držim u ruci i prepisujem) ,,Mimi, izvini što nisam bila tu, nemoj da se brineš, sve je to život, mene još uvek imaš i imaćeš me uvek, volim te!''. To je bilo od moje najbolje drugarice, Dakle, Sandra Dedić, komšinica, drugarica iz klupe, najveći i najbolji prijatelj kojeg sam u životu imala. Nosim jednu ogrlicu svakog dana, to je ogrlica u obliku polovine srca, ona nosi drugu polovinu. I zapravo ne nosim je da bi me podsećala konkretno na Sandru, već da bi me podsetila svakog dana da ja nekoga iskreno volim i da taj neko iskreno voli mene. To nije neka skupa ogrlica, nije zlato, nisu dragulji, biseri. Obična ogrlica kojoj sam ja dala toliki značaj, u koju sam strpala sve važne osobe moga života i svu ljubav koju osećam prema njima. Potrebna mi je, zato što nekada imam faze kada mi je sve u životu nebitno, nekada se uplašim života i svega što on nosi, e, tada je ta ogrlica tu da mi kaže da živimo zbog ljubavi. Ne zbog uživanja, mora, odeće, para, ocena, ne zbog lepih stanova, lepe šminke, lepog nakita, nego zbog ljubavi. Volela bih da mnogi ljudi tako misle, ali svesna sam da oni u većini slučajeva nisu ni razmišljali stvarno o tome, jer je toliko bezličnih ljudi na ovom svetu, toliko onih kojima nijie važno šta ti osećaš, da li mu kažeš ,,Nemoj'' - njih zanima samo da oni budu zadovoljni, oni u životu knjigu nisu pročitali, u životu pametnu stvar nisu rekli, kamoli napisali ili je pomislili. Oni eto žive, sa mnom žive, da bi me podsetili i na tužne strane života, kao i na to da ja ne želim biti takva. Takva glupa, praznoglava barbika koja je željna pažnje, koja će sve učiniti da bi dobila jednu mrvicu pažnje, makar posle toga dobila i šamar kajanja. Ne želim biti takva, ja hoću da volim sebe, da se ponosim svojom ličnošću, da poštujem svoje prijatelje, da uzvratim dobrim ljudima dobim postupcima, hoću da živim u harmoniji sa sobom.

I nakon svih tih dana,nedelja...Prosla je puna godina od te veceri. Ne mogu da zaboravim to sto smo bili najbolji drugari kao deca. Zajedno smo isli na more. Plesali smo u Budvi, u pesku. Drzali se za rucice.. I..nestala je ta veza medju nama... Sada smo odrasli. Stajali smo u toj diskoteci, i....naravno da sam drhtala...to je meni toliko znacilo...iako se nikada nije desilo...I secam se i avgusta,kada sam te srela u ulici Kralja Petra... kada nisam mogla da shvatim gde se nalazim.. Sada me nije briga. Nije mi vazno vise. Vise to nije to kada prodjes pored mene... Sada si ti bilo ko. Mozes ostati samo jedno secanje,ja se vise ne naginjem nad tim bunarom. Kad se samo setim, koliko je bolelo. I upornost i snaga koju sam pritom potrosila kao da su nenadoknadive. Ne mogu vise da ponovim nesto takvo,jer je unistilo polovinu mene. Nisam ja neka zaludjena mala klinka,neka koja se zaljubila... Ja ne znam ni sta je to ljubav, u tebe je nemoguce biti zaljubljen. Pa nisam te ni poznavala dobro da bih se zaljubila u tebe.. ali ipak si me povredio. I ne znam kako ti je uspelo da iskorenis nesto onako veliko u meni... Sada mi je svaka"simpatija" prema nekome prolazna...Niko mi ne oduzima dah, spustim se na zemlju jer se plasim da mi se ono opet ne dogodi. Ne znam zasto, ali nisi ti ta moja prva ljubav.Ne moze to biti neko kao ti. Mozda se jesam osecala zbunjeno,izgubljeno u tvojoj blizini...ali iskreno,mislim da to nije bilo zbog tebe, to je bilo zbog one osobe koju sam ja u tebi stvorila... i prevarila sam se jer sam to uradila. Zato se sada ne zalecem. Ne zaljubljujem se. Ne zelim da trosim svoju ljubav na magle...

Koračam po oblacima. Koraci se ne čuju. Meki su kao cveće. U toj magli ne vidim ništa, baš ništa osim njegovog lika. Njegovo je lice nežnije od svake lale, svakog zumbula, nežno kao oblak. Njegove su usne krhe, iskrene i iskusne. Obrazi mu rumene čim oseti hladnoču ili toplinu. To rumenilo blista u mojim očima. Njegov je osmeh čaroban, tera me da se zajedno sa njim smejem. Tera me da budem srećna kad ga vidim. Njegov osmeh stvara melodiju a njegov dah tempo. On je jedna lagana pesma čiji su vrhunac-oči. Oči koje menjaju boju, koje su čas med boje-blage i naivne, čas zelene-drske i odlučne. Oči koje ne bi pustile suzu tek tako. On ima nešto, nešto što me tera da ga volim, što tera moj dan da miriše na njega. I kada nije tu ja ga vidim, i kada ćuti-ja ga čujem. Kada je daleko-ja ga osećam. Njegov je glas pesma moga leta, njegove reči, uzdah, izdah. Drugačiji je od ostalih. Gledam mu u oči i pokušavam pročitati misli, samo on i ja plešemo po mesečini. Čuju se samo otkucaji moga srca. Gledamo izlazak Sunca po prvi put i ja sam očarana tim laganim plesom.