Orasari..

Koračam po oblacima. Koraci se ne čuju. Meki su kao cveće. U toj magli ne vidim ništa, baš ništa osim njegovog lika. Njegovo je lice nežnije od svake lale, svakog zumbula, nežno kao oblak. Njegove su usne krhe, iskrene i iskusne. Obrazi mu rumene čim oseti hladnoču ili toplinu. To rumenilo blista u mojim očima. Njegov je osmeh čaroban, tera me da se zajedno sa njim smejem. Tera me da budem srećna kad ga vidim. Njegov osmeh stvara melodiju a njegov dah tempo. On je jedna lagana pesma čiji su vrhunac-oči. Oči koje menjaju boju, koje su čas med boje-blage i naivne, čas zelene-drske i odlučne. Oči koje ne bi pustile suzu tek tako. On ima nešto, nešto što me tera da ga volim, što tera moj dan da miriše na njega. I kada nije tu ja ga vidim, i kada ćuti-ja ga čujem. Kada je daleko-ja ga osećam. Njegov je glas pesma moga leta, njegove reči, uzdah, izdah. Drugačiji je od ostalih. Gledam mu u oči i pokušavam pročitati misli, samo on i ja plešemo po mesečini. Čuju se samo otkucaji moga srca. Gledamo izlazak Sunca po prvi put i ja sam očarana tim laganim plesom.