"... Da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih gledao niz kej, kao niz prugu..."

[za nju]

Ona je bila devojka iz jednog sasvim drugog filma. Iz priče na raskršću milenijuma. Devojka koja je u osvit zore usamljeno stojala ispred jednog od izloga na Trgu Slobode i svojim umornim očima uporno pretraživala pločnik. A ja, ja sam bio dečko koji joj je sa ispruženom rukom prišao:
-"Izvini, da li ovo možda tražiš?", pitao sam otvarajući svoj dlan na kom je ležala zlatna mindjuša, davni poklon njene bake. Video sam suze u njenim očima. Otpratio sam je kući slušajući je kako srećno cvrkuće najlepšu pesmu koju sam ikada čuo. Rekla je da nisam baš pričljiv, a ja sam odgovorio da ne volim puno da pričam i da se ponekad najviše stvari kaže ćuteći.
Stajali smo pred zastakljenim ulazom njene zgrade kada mi je šapnula da sam joj od svih, ja dao najlepši poklon i da bi volela da i ona može meni nešto da pokloni.
Tog prvog januarskog jutra novog milenijuma, poklonila mi je svoje usne.

Sledećih nedelja poklonila mi je zimu koju neću nikada zaboraviti.
Sada, godinama kasnije, opet smo sedeli na stepeništu petog sprata ulaza njene zgrade odakle smo nekada u tami zagrljeni gledali u Dunav, divili se svetlima Tvrdjave preko puta i posmatrali parove u romantičnim šetnjama keja ispod nas.
-"Jesi li srećan?", pitala je pokušavajući da u mojim očima otkrije odgovor i pre nego što bih joj ga rečima dao.
-"Ah, znaš... sa nekim stvarima sam srećan, sa drugima nisam... više manje normalno..."
-"Izledaš pomalo umorno. Mislim, tvoje oči... imaš par crta ispod ovog oka...", prstom desne ruke dodirnula je plavo-sivu štraftu ispod njega. Uhvatio sam njen dlan u svoje ruke i prstima popunio praznine izmedju njenih.
-"Ma, to je samo... mnogo toga se desi za pet godina. I previše. Znaš onu kletvu 'Da Bog da da živiš u zanimljivim vremenima'... Neke stvari jednostavno ostave traga.", uzdahnuo sam, a ona je sa upitnikom izmedju obrva zatražila ipak malo bolje objašnjenje.
-"Postoje neke stvari koje me opterećuju i nikada mi ne daju mira. I postoje neki ljudi, nekad meni tako bliski, koji su me razočali. Ponekad o njima razmišljam noćima, nekad svesno a ponekad u snu. Odrastemo, znaš, i onda neke maske padnu a neki snovi se rasprše. I tada, treba malo vremena da sam sebe opet nadjes."

Trgao sam se iz monologa kojeg sam vodio.
-"Ali, mnogo sam srećan što sam te večeras sreo i ne bih sada o tome. Kako si ti? Čujem da si pred diplomskim?"
-"Ah, i ja sam tako nekako slično tebi. Ali ok sam, sve je po starom, znaš ti mene... I da, ne znam ko te tako dobro informiše, ali dobro si čuo za diplomski.", nasmejala se
-"Za Novu Godinu?", upitao sam sa osmehom koji je uzvratila
-"Da, za Novu Godinu. Hoćeš li biti tu tada?"
Nevoljno sam odmahnuo glavom
-"Ništa od poklona!", pokušao sam šalom da sprečim nalet tuge."Sada sam već više preko nego ovde..."

Ćutali smo par minuta dok nije prekinula tišinu:
-"Znaš, onda, bila sam klinka i nisam...", zaustavio sam je pre nego što je mogla više da kaže.
-"Hej, znam, nemoj, nema razloga. Odavno sam ti oprostio. Bili smo oboje mladji i dosta ludji, zar ne?"
Prišla mi je sasvim blizu, zagrlila i jako stegnula uz sebe. Naslonila je svoje tople usne na moj desni obraz i na njima ostavila odraz svog karmina boje trešnje.

Dok su te noći brodovi prolazili rekom ispred nas, dugo smo oživljavali uspomene, našu "tajnu šumu", skriveni kutak u zavejanom parku, i ono mesto na kom smo se prvi put sreli.
Kada je počelo da sviće, rekao sam joj da moram poći.
-"Dolazi Nova Godina i volela bih da ti mogu nešto pokloniti..."
Nasmešio sam se i nežno joj pomazio meke, zagrejane obraze.
-"Ti ni ne znaš, ali ja sam već dobio poklon od tebe" - rekoh dok me je zbunjeno gledala.
"Dobio sam ovo veče i onu zimu. Više od toga ne bih ni umeo tražiti. Poklonila si mi najlepše uspomene. To su pokloni koje nosim sa sobom gde god da krenem..."

Toga ranog, zimskog jutra poklonila mi je još jednom - svoje usne.